Од „Руске приче“ до „Отужног Злодуха“

 Ви сте 1983. објавили збирку прича "Морали би доћи насмејани лавови", шест година касније уследила је такође књига прича "Отменост душе" затим романи "Заводник ништавила" (2017) и "Ковчег комедијант" (2018). Ваш последњи роман "Давид против Отужног Злодуха" је наишао на одличан пријем код читалаца.

Да ли сте задовољни потигнутим и да ли можемо очекивати наставак ускоро?

- Неки „наставци“ већ постоје. И у књижевности и у стварности. Роман „Заводник ништавила“ (који у једномслоју говори о заборављеним потомцима током 250 година од сеобе Срба у царску Русију – од 1750. до 1987. - а у другом слоју о томе како жртве помажу злочинцу) у ствари је наставак приче „Руска црква“ која је својевремено уврштена у обе приповедачке књиге, више антологија и преведена на неколико језика. Испоставило се да ми је за „наставак“ требало 28 година и да је написан на 500 страница.

А онда је стварност, пет година касније узвратила ударац.

Рат између два највећа словенска народа, што је трагедија по себи, управо се води на оним територијама у Украјини на које су Срби доселили 1751. и где су основали Нову Сербију и Славеносербију. Али и простор на коме је тридесетих година прошлог века од глади умрло скоро 10 милиона људи.

Оно што бих сада могао назвати „наставком“ јесте роман који управо приводим крају, „Земунска Књига мртвих“.

Мада је то у ствари наличје, реверс, а не наставак романа „Давид против Отужног Злодуха“.

И читаоци ће се, као и јунаци, тек у њему срести са Злодусима најављеним у наслову претходне књиге.

Били сте главну уредник Књижевне речи, где сте постизали одличан пријем код читалаца. Колико данас људи у Србији читају и како ви оцењујете књижевну сцену Србије?

- Та, претпоследња деценија 20. века, после које ће уследити бестијалан распад државе тешко је објашњива данашњимчитаоцима. Мада су и даље на забавама у новонасталим државама најпопуларније песме настале у тој деценији.

Тиражи „Књижевне речи“, а није била изузетак, кретали су се око 20.000. То је данас недостижно већини дневних новина у Србији. Шта тек рећи о утицају писаца и књига. И међусобно и на промене у друштву. Већ три деценије се не бавим књижевном критиком и било би некоректно да оцењујем књижевну сцену.

А читање дели судбину окружења. Није пресудно колико се чита, већ шта се и како се чита. А ми живимо у времену површности и лаке забаве.

 Колико на вас у стваралачком смислу утиче однос перспективе прошлости и садашњости на будућност?

Незнање и неразумевање прошлости јесте оно што је у основи трагичности јунака о којима пишем. Ми се препиремо и делимо и око историје чији смо сведоци били претходних деценија.

Отуд настојим да у сопственим књигама пронађем угао из ког је могуће „другим очима гледати“ на предрасуде које смо прихватили као „знање о сопственој историји“.

У „Ковчегу комедијанту“, рецимо, пишем о чињеници да ниједан владар Србије није само једном сахрањен. А ковчези већине њих су и премештани и путовали стотине километара.

У новом роману, „Земунска Књига мртвих“, да бих лакше говорио о савремености, главни јунак и долази из света мртвих.

 Провели сте неко време у Шпанији. Да ли се сећањем радо враћате у то време и шта је на вас оставило посебан утисак док сте боравили у Мадриду, а затим у Барселони?

- То је тек младалачка авантура. Две приче у књизи „Морали би доћи насмејани лавови“ и преводи Борхесових есеја из 1981. су у ствари и сведочанство и једино сећање. Много тога сам у наредних 40 година „претурио преко главе“.

А кључно искуство тих година за мене је било како се мења једна велика земља и велика култура у годинама после смрти вишедеценијског диктатора. То ми је помогло да се лако сналазим у кошмару који је уследио у мојој земљи.

 Да ли мислите да је време да Србија поново постане монархија?

- Одавно то мислим. Не само из искуства Шпаније. Неколико прилика смо већ пропустили. И платили високу цену. Што због похлепе и грамзивости политичке класе која је створена (а чине је и власт и опозиција) што због вишедеценијског фалсификовања историје.

Коначно, сви правни акти којима је краљевина укинута одавно су законски проглашени ништавим. И само је питање политичке воље да се по слову закону поступи. Уосталом, то је случај и у многим другим областима.

 Да ли је ситуација на Косову и Метохији за српски народ и данас тешка и како ви видите решење за Косово и Метохију?

- На различите начине, ситуација на Косову и Метохији је тешка за све који на том простору живе још од уједињења. А, како књига Бранислава Нушића из 1902. убедљиво дочарава, и вековима пре тога. За оне који су у мањини, а то су данас Срби, - највише.

Но, оно што мене брине јесте људска равнодушност да ишта о стварном животу данас и прошлости на Косову и Метохији науче и сазнају. Ишта изван таблоидних сензација и митологизованих предрасуда. Пре сваког покушаја државног решења.

Вашим је потписом Србија након више деценија постала самостална држава, када је проглашен и Устав, такође на ваш предлог враћени су актуелни државни симболи - грб, застава и химна. Како оцењујете напредак Србије данас, и колико је по вама важно успостављање веза матице и дијаспоре?

Спадам у људе који не верују да државе могу да напредују. Али могу да постају стабилне и граде своју безбедност и перспективу за своје грађане тако што граде и бране достигнути систем вредности, граде и бране своје институције, развијају самопоштовање на основу знања и критичког преиспитивања сопствене прошлости.

И не плаше се разлика. Моје искуство које помињете почива на таквом уверењу. Мени није био проблем да стрпљиво и у тишини мирим идеолошке разлике и политичке интересе посланика пре него што сам јавно упутио предлоге Народној скупштини.

Али сам у међувремену настојао да сваким гестом покажем како не правим разлике међу посланицима. Кључни резултат био је не то што су предлози усвојени већ што су усвојени једногласно.

И ево, трају и данас. Изван сваке полемике.

Слично је и са односом матице и дијаспоре. Држава свакако мора да развија читав низ механизама и активности којима се обраћа дијаспори али је пресудно да пре тога покаже људима у дијаспори како поштује све њихове разлике али и да покаже који систем вредности успоставља и стварно гарантује свим својим грађанима. Поверење свакако није изгубљено неодговорним понашањем или безосећајношћу дијаспоре већ матице.

И оно прво мора да се поврати.

Разговор води Бранко Димовић Димески