Боље измишљена прошлост него измишљена будућност

Колико вам је бављење новинарством помогло у писању ваших романа?

Ако је због нечега бављење новинарством било добро, то је да знам шта је људима досадно, а шта занимљиво. Остављање новинарства је попут остављања цигарета – стално понављате како је заиста време да их оставите и обећавате себи да ћете то урадити већ од сутра или ето, од Нове године. И тако сам ја дочекао двадесет две Нове године док нисам згужвао паклицу на којој је писало Новинарство убија и смета људима у вашој околини.

Лакше дишем, имам већу слободу и поживећу мало дуже.

Људима у својој околини сам постао подношљивији. Ниш је извор многих анегдота и прича. Град велике и бурне историје.

Да ли ће Ниш бити јунак неког Вашег новог романа?

Мислим да сам довољно страница посветио овом граду. На жалост, Ниш моје младости, није исти као овај сада. Ово више није мој град. Овде само живим.

Ако се узме у обзир да Србија има шта да понуди када је у питању митологија, али и скривена историја, да ли је можда управо ова чињеница била пресудна да напишете ваш први роман О вуковима и сенкама?

Прошлост Србије је занимљивија него њена будућност.

Зато се и окрећемо митологијама и прошлим данима, јер тада је било и хероја и јунаштва и образа и части.

Роман О вуковима и сенкама је омаж свему ономе што су скривали од нас, свим оним непознатим људима које књиге нису забележиле, а можда су имали велику улогу у писању историје ове земље. Срећом, митологије и религије нам никада није фалило на овим просторима. Људи воле да читају о историји, правој или измишљеној.

Боље измишљена прошлост него измишљена будућност. Колико смо, у ствари, све то, ми писци, измаштали, да бисмо прошлост ове земље учинили лепшом и бољом?

Ваш роман Сузе Светог Николе ученици врло радо читају као изборну лектиру. Шта за вас као писца представља ова чињеница?

Дело је богато ликовима, што пружа могућност анализе њихових карактера. Порука романа је упечатљива и највећа драгоценост овог дела: људскост мерена сопственим гресима, искупљење кроз покајање.

Књига се допала ученицима јер се по тематици разликује од класичних лектира. Садржај одговара њиховим интересовањима: борба добра и зла, али на један другачији, живописан начин. Изненадила их је људскост као мотив жртвовања за друге и живот посвећен општем добру. Наравно, срећан сам и драго ми је да су професори препознали у роману нешто што ће и бити занимљиво и користити ученицима.

Роман Сузе Светог Николе има нешто што други немају, а то је моћ да вас натера да се упознате са самим собом. Верујете ли да књижевност има и даље ту улогу?

Мислим да јој је то и сврха, али не само да се читалац упозна са оним сакривеним у себи, већ и сам писац. За мене је писање једна врста покајања, молитве за опрост грехова, начин да кажете: у реду, крив сам, и молим да ми опростите. Драго ми је да Сузе Светог Николе изазивају различите емоције код читалаца. Нема ништа горе за једног писца него када су људи равнодушни према ономе што пише.

Да ли Вам се десило да Вас сопствени ликови изненаде својим поступцима?

Па… с обзиром на то да је писац барем једним својим делом карактера у сваком лику, био он добар или рђав, мушко или женско, покушавам да из поступака својих јунака сазнам више о себи. Понекад имам осећај да не описујем ја њих него они мене. Некад се обрадујем, некад уплашим. Разочарам или одушевим. Наши јунаци су наше огледало. Са једног ти се смеши лепо обријани лик са дивним белим зубима и фино зачешљаном косом, а са другог наказа избуљених очију.

Добитник сте више награда за Ваш књижевни рад.

Такође, добитник сте и престижне Деретине награде. Шта за вас представљају награде?

Понекад доказ да је то што пишем добро, понекад уживање у гордости и сујети. Углавном, лепо је добити награду.

Шта смо озидали Зидањем амбиса, како гласи наслов Вашег најновијег романа?

Толико дубоку провалију да се сунце више не види

разговор води Бранко Димовић Димески