Онда је дошло време за још једно ходочашће -Србија.

Имао сам среће да будем у групи са Св. Николај групом на овом путовању у Србију,први пут у јесен 2016. а сада на ново путовање . Овај пут такође после одличне припреме иначе групу предводи Белке Коршавн, заједно са свеатеником.Јованом и свештеником Серафимом.

Можете се запитати зашто путовати на ходочашће?

На неки начин, прве одговоре добијете након штонсте учествовали на путовању. Јер тада додајете у вашем срцу, што претходно није било. За мене су то били сви састанци утисци; састати се са осталима на путобању не мање важно.

У Србији смо срели гостољубиве људе, монахе,игумене.

Први тренутак напетости био је; Ко би требао бити овог пута у групи?

Било је десеторо нас. Неколико утисака након поклоничког путовања у Србију богослужења и целивања часних моштију апостола и светитеља.

Размена искуства, тако је размењујемо искуства са домаћинима и остварити нове контакте и неговати старе контакте. Чак је и наш возач аутобуса Драган био у групи.

Није знао више од неколико енглеских речи, неке неколико немачких, поели сми говорити српски, па ево вештине су стављене на пробу за оне од нас који то нису могли раније.

Свет јe тако мали и не знаш колико кможеш да разумеш, чак и речи које никада раније ниси чуо. Био је са нама сваки дан током нашег боравака.

Какви су утисци и сусрети остали?

Наравно не могу да коментаришем све овде, али ћу поменути неке од њих Као неку врсту заједничког имениоца поменуо бих један вид благости који сам наилазио и код других ходочасника.

Посетили смо манастир Троношу, споља се налазе десет огромних фонтана као спомен оцу и његовим девет синова који су учествовали и пали у бици на Косову. Унутар цркве воштане свеће, које су толико велике отприлике величине су човека.

Оне се пале само на Велики четвртак. Али овдашње монахиње су овојиле моје срце, са њиховим топлим, срдачним пријемом и хришћанском добродошлицом. Толико благодати на једнм месту..

Радост што смо се видели и током претходних посета је поново била ту. Онда се сетим манастира и природе на Овчар Каблару, та моћна област са много манастира и цркава.

Шетње прелепом долином и посете цркавама и манастирима морам да поменем и сусрет са породицом Сретен Аксића у Смедеревској Паланци. Сретен је помагао у манастиру у Хурдал.

Он и супруга са њихово троје деце су ми показали шта топла добродошлица значи. Дочекани смо изваредно поставили су сто са храном свих врста у овој породици као што је ова можда нема материјалног као што имамо у Норвешкој, али која је сачувала нешто далеко важније.Духовност.

Сретен нас је довео и до занимљивог сусрета са са особљем општине Смедеревска Паланка дан после.

Овде имамо увид у „стање“ какви су изазови и будући изгледи. На путу за Београд свратили смо у Пиносава манастир у селу Кусадак. Овде смо срели стару монахиња и игумана Петар Драгојловића . Он је студирао теологију у Москви и на Цетињу у Црној Гори.

Он је кандидат за епископа Српске православне цркве. Он је имао тихо и мирно држање, близак и добар за разговор.

У манастиру су се побринули да добијемо и освежење. Велика ствар је била што нас је отац Петар одвео у њихову зимску капелу.

Тамо је хтео да нам покаже нешто посебно. Имали смо прилику да целивамо свете мошти. Касније смо окренули ка Београду.

Нови пример за Српско гостопримство и топлину срца добили смо на иконописца Благоја.

Он и његова породица су се пибринули да до научимо нешто о овој уметности. Помогле су и његове две ћерке.

Благоје је иконописац и дао је допринос у манастиру Хурдалу и Ослу.

Излет је завршен у манастиру Раковица. Манадтир је величансвен, али за мене су то пре свега људи у манастирски конак који је оставио утисак. Дивна људи, три даме и мушкарац, побринули смо се да смо имали оно што нам је требало и више.

Услови током нашег боравка беспрекорни. Синоћ су даме изводиле духовне песме и представе из Србије. Ми из Норвешке дали смо допринос народним песмама. „Ох, ја знам једну земљу“ била је један од њих њих. Дирљив крај и доказ јаког пријатељства.

Могао бих да наставим и поделим још утисака. Ово су неки од оних који су се први пут појавили у мом сећању. Шта је остало после мог ходочашћа је пре свега захвалност.

Захвалност за свим невероватним појединцима у групи и хвала Богу за све што сам доживео у Србији.

■ • Са надом у више ходочашћа •

Ларс Карлсен (текст и фотографије)