Хенрик  Август Ангелл   је рођен 22. августа 1861. године у Лустеру у западној Норвешкој, био је норвешки официр, авантуриста, скијаш и писац и велики поштовалац Србије и српског народа.  Ангелл је постао норвешки официр 1882. године.

По задатку црногорског кнеза Николе покренуо је прву школу скијања у земљи од 1893. године и сматра се оснивачем скијања у Црној Гори.Ангел је касније писао да је један од његових најталентованијих ученика у овој школи скијања био српски принц Петар Карађорђевић, са којим је Ангел такође постао близак пријатељ. Принц Петар је постао краљ Србије 1903. године.

Као официр Норвешке војске, боравио је у Црној Гори од 1897. године и тамо проучавао ратне догађаје. Након тога је једно време служио у Генералштабу и полагао ђенералштабни испит 1898.

Постао је мајор и командант батаљона пешадије 1910, а пуковник и командант пука од 1911. до 1914. године.

Чињеница да је Ангелл стекао блиске пријатеље иу црногорској и у српској краљевској породици била је још једна предност када је постао члан Међународног олимпијског комитета 1905. године. посматрач, званично да проучава герилско ратовање, или деловање четника да би искуства могао понети кући у Норвешку и омогуће стварање јединица,за герилско ратовање као део норвешке војске.

Написао је извештај норвешком генералштабу о значају четника као герилских војника у Балканском рату. Даље је писао о борбеном моралу Срба:

Они (Срби) су морали да се боре на најразличитијим местима, на равницама Трацијена, испред Adriпола, у долинама Македоније и сада кроз планине Албаније.

Имали су веома тежак задатак за решавање и морали су да се прилагоде променљивим ситуацијама.

Морали су да се боре на неколико фронтова на веома тешком терену. Моћ и храброст Срба у крвавим биткама код Куманове, код Прлепа, Призрпрна и око Искаба нису сигурно ништа предали Бугарима.

Њихова офанзива је била толико брза да су Турци побегли са положаја који су заиста били неосвојиви." Године 1914. објавио је књигу" Кад се храбри људи боре за живот"

Приче о српским војницима, књигу прича из Балканског рата коју је посветио својим палим српским саборцима.

У уводу је написао „Све више ми се свиђају ови смирени скромни сиво одевени војници, што сам дуже био с њима, то сам их боље упознавао". Једна прича која је оставила утисак на Ангела била је прича о рањеном српском војнику који је био у болници у Београду после битке код Брегалнице.

Војник је упуцан и рањен након убода бајонетом. Једног дана доведен је тешко рањен артиљеријски капетан, имао је велику рану у грудима од гранате и да би рана зарасла, био је потребан велики комад живе коже.

Рањени војник је одмах одмахнуо медицинској сестри:

„Сестро, може рањеном капетану дати део моје коже, само одсеците.

Буквално је мислио да могу само да исеку комад меса и коже који недостаје и да га ушију на телу капетана. „Али и сами сте повређени“, рекла је медицинска сестра, „то би вас могло коштати живота.“

Сестро, рекао је војник, ја сам обичан војник а он капетан, артиљеријски капетан, његов живот је вреднији Србији од мог.

Оно што ја дајем он даје мени и мојој земљи. Затим су од војника узели комад коже који им је био потребан и дали га капетану.

И војник и капетан су добро прошли, а српски краљ је сазнао за ову причу и доделио војнику Карађорђеву звезду и новчану суму као награду. На почетку Првог светског рата,

Ангел је желео да се бори, а због разочарања што Норвешка није приступила Првом светском рату, у почетку је желео да се бори у српској војсци, али када се то показало тешким, дао је оставку 1918. као норвешки официр желео је учешће на француској страни у рату.

Као и његов пријатељ, српски краљ Петар , који се борио као поручник Легије странаца у француско-немачком рату 1870-71,он такође је постао поручник Легије странаца.

Ангел је прво кратко учествовао на Западном фронту. Али његови напори су првенствено били у савезничкој војној сили која је послата у Мурманск да се бори на страни „белих” у руском грађанском рату, снага у којој је, на Ангелово одушевљење, учествовала и једна српска јединица.

Ангелл је био изванредан скијаш и, између осталог, учествовао је у неколико скијашких експедиција са Фридтјофом Нансеном и развијао зимску опрему за норвешку војску.

Зимски рат је био нешто што је знао боље од било кога другог и убрзо је он, као један од неколико норвешких легионара, био део савезничких експедиционих снага које су биле распоређене у северној Русији против комуниста 1919.

Током ове експедиције, Ангелл је добио француски ратни крст за вођење извиђачке патроле против железничке пруге Петроград-Мурманск. Патрола је направила марш од 41 сат и прешла је раздаљину од 160 километара, од којих је 20 било иза линија бољшевика.

Подаци које су донели о непријатељу омогућили су савезницима да нападну и заузму Сегежју. Снаге су успеле да напредују и убрзо су идентификовани нови циљеви.

Овог пута требало је да извиђају уочи напада на железнички мост код Кема. Упућена је скијашка патрола од шест људи у саставу Канађана, Срба и Анђела. Било је лоше скијање, а терен тежак.

Коначно, патрола се спремала да одустане. Ангелл је понудио да последњи део патроле иза непријатељских линија изведе сам, али је други Норвежанин по имену Хауге понудио да се придружи. Опремили су се намирницама за четири дана и кренули, али их је већ првог дана изненадила снежна мећава, а температура је пала на -35 степени.

Следећег дана стигли су до предњих положаја непријатеља и у заклону поларног мрака провукли се поред стражара и наставили ка Кему. Увече су били толико близу бољшевицима да су могли чути њихове гласове и видети светлост од логорских ватри.

Али Хауге није издржао физички напор и колабирао је. Ангелл је морао да запали ватру да би загрејао свог пријатеља и ископао рупу снегу како би могли да преживе ноћ. У рупи су чували стражу револвером у руци за одбрану, али на срећу нису откривени.

Следећег дана су се повукли, али Хауге је и даље био веома слаб. Ангелл је морао да му позајми одећу да се не би смрзнуо. Хаугеу је постајало све горе и горе, а Ангелл је повремено морао да носи свог пријатеља. Без шатора, вреће за спавање или додатне одеће, изгледало је мрачно - морало је поћи наопако.

Тек после осам дана нашли су склониште у једној кабини, где их је нашла српска патрола послата да их тражи. Били су тешко повређени и враћени у болницу, где је Хауге морао да ампутира обе ноге. Ангелл је добио херпес на шакама и стопалима због чега је морао да ампутира неколико прстију на рукама и ногама.

Стари пуковник је био толико изгубљен да је мало ко мислио да ће преживети. Једне ноћи су помислили да је мртав и однели га у мртвачницу.

Али следећег јутра, када је требало да га однесу на гробље, он је још увек био жив. Преживео је, грозница је попустила, али је последња патрола дефинитивно прекинула даље ратне напоре. Док је био у болници и чекао транспорт за Француску, делегација високих француских официра ушла је у његов кревет и свечано му доделила бројаницу са розетом, уз обавештење да га је за Легију части предложио премијер Жорж Клемансо.

Ангелл је преминуо  Кристијанији (Осло) две године касније. Пуковник Ангелy је, између осталог, носиоц Ордена Светог Саве и француске Легије части.

Приредио: Кнут Фловик Турасен

Сарадник у реализацији текста  Бранко Димовић Димески

Српски заробљеници послати су у Норвешку од лета 1942. и током рата у неколико група.У Норвешкој су завршили на неколико места, а овде су требали изградити инфраструктуру за немачке окупаторске снаге.

Пет логора су водили СС -ови и у тим логорима су били изузетно брутални. Најсевернији од ових логора био је у Карашјоку, овде су у лето 1942. дошла 374 заробљеника, затвореници су дошли из Србије и такозване независне државе Хрватске, неки од њих су дошли у оквиру усташког геноцида, само зато што су Срби , други зато што су се борили против Немаца, међу њима налазимо и партизане и четнике.

Затвореници у Карашјоку требали су изградити пут између Норвешке и Финске. Током једва шест месеци постојања овог логора, 262 затвореника је умрло. Умрли су од злостављања, гладовања, болести и сурове климе. Немачки официри су доведени из концентрационих логора у Немачкој , већина немачких стражара долазила је из немачке полиције реда.

Било је и 20 Норвежана који су радили као затворски чувари, они су били веома брутални, а неколико њих је осуђено за убиства и нападе након рата. Мештани Карашјока, Норвежани, многи од њих Лапонци-Сами, били су сведоци страдања српских заробљеника и покушали су да им помогну колико су могли. Затвореницима су обезбеђивали храну, одећу и, у већини случајева, лекове, што је помагало затвореницима да преживе.

Било је покушаја бекства, један од њих је био 17-годишњи Србин Живота Лупуловић. Помогли су му Сами, који су номадски народ који живи у природи и узгој ирваса. Нажалост, Немци су заробили Животу и погубили га, када су га одвели, носио је типичну Сами одећу. Живота је мучен и погубљен, али је одбио да се преда своје норвешких помагаче.

Ово су приче које желимо да пронађемо и истакнемо у нашем филму. Желимо да покажемо ко су били ти српски заробљеници, да причамо о условима у логору, о стражарима, ко су били и зашто су постали тако брутални и желимо да испричамо причу о норвешким помагачима. Следеће године навршава се 80 година откако су затвореници дошли у Норвешку, надамо се да ће наш филм помоћи да се објективно истакне ова прича и истовремено бити знак сећања на све Србе који су у Норвешку дошли као заробљеници током рата , и они који су преживели и они који су сахрањени на норвешком тлy.

Кнут Фловик Турасен-писац и историчар