Чума је у предањима приказана у оличењу митског бића које је као звер и људождер вршила помор људи у оним местима где је владала нехигијена, у суштини чума је други назив за кугу која је харала у претходним столећима, као што сада хара светом корона вирус у време пандемије од 2019. године до данас.

Чума или куга означава заразну болест, из групе акутних карантинских инфекција, у народу позната као „црна смрт“, јер је морталитет некада био 100 посто од ове инфекције,

У време „Јустинијанове куге“ (551- 580) умрло је више од 100 милиона људи. У XIX веку у Индији је умрло 6 милиона људи. Узрочник чуме је бацил куге који је откривен 1894. године, са периодом инкубације 2-6 дана.

Сада је смртност од куге 5-10%. У Русији је 2001-2006. године забележено 752 соја узрочника куге. У мају 2019. године у Монголији била су последња два смртна случаја од куге.

Још од XIII века било је покушаја да се ограничи ширење куге помоћу карантина (па и заоравањем бразде око села са два вола близанца, преко које се није прелазило на другу страну).

Жива вакцина против куге је тестирана 1934. године од Магдалене Петровне, руски лекари су успешно употребили стрептомицин против куге 1947. године. Мере санације које се примењују у борби против куге су скоро идентичне са актуелном пандемијом корона вирусом (2019-2022) уз дезинфекцију, дистанцу, изолацију и карантин, уз примену заштитног одело код лекара и др.

Према томе епидемија короне вируса и епидемија од куге (чуме) имају велике сличности. У Србији је последња епидемија куге забележена пре више од 160 година тј. пред саму обнову цркве у Стражи у којој је чума нацртана у цркви Св. Петке.

Постоје многа предања о чуми (мортаји) са ових простора, попут легенди о чуми у Новом Брду, Трнићевцу, Јасеновику, Прековцу, Зебинцу, Извору, Будризи, Гњилану, Витини, Стражи и другим местима.

Највише предања о чуми везују се за село Стража код Новог Брда. У турско време чума је напала село Стражу. Носила је ћупче напуњено отровом с којим је мазала праг од куће или неко место у кући и тако сатирала укућане. Обично дође увече.

Сама отвори врата од куће, уђе унутра, почне да се чешља, умива и пере. Једном је дошла код неког старог човека и ћупче је оставила крај оџака где је он седео. Човек се досетио, украо јој ћупче и сакрио.

Чума се од муке што је преварена и остала без отрова обесила о неко дрво. Тако је овај мудри старац спасао Стражане од даљег страдања. По другој легенди насеље Стража формирали су браћа Јанко и Сава, након што је чума пре двеста до триста година побила све људе у Стражи.

Јанко је побегао ка Макрешу и сакрио се испод неког камена, док је Сава на супротном брду пронашао заклон. Када је Јанко после неког времена запалио ватру, Сава се обрадовао диму и пошао је да види ко се још спасао од чуме.

Потом су се браћа заједно вратила у село, где никог није било. Господар чивлука им је дозволио да се ожене његовом слушкињом Циганком и тако настаде читаво село од њених потомака.

Зато Цигани Стражане зову ујацима од тог времена. Место где се Јанко сакрио од чуме изнад цркве Светог Николе народ назва Јанков камен, а брдо где је побегао Сава назваше Савина глава. Сада је шума на тим местима, јер су се касније овде досељавале и друге породице и на другим местима формирали своје махале.

О чуми се много причало по Стражи, јер су је људи гледали својим очима како убија народ. На превару су успели да је ухвате и надмудре, оковали у ланце и постигли договор, да она више не убија Стражане, али заузврат су они морали да одржавају хигијену по кућама. Кад су Стражани подигли цркву Свете Петке, у камену куполу цркве уградили су њен лик како би сузбили страх од ње.

Она је насликана са бивољим роговима на глави, глава јој је као у пудлице, има реп, а ноге, које су голишаве до изнад колена, као код човека су. Стопала су јој велика и слична су људским газиштима. Чума је описивана понекад као нечастива опака сила, звер која убија, личи на животињу, а хода као човек.

Управо и чума има своје дане у Православном верском календару, а то су Преподобни Антоније Велики 30. јануара и Свети Антанасије Велики 31. јанура. Тога дана нико не ради у част чуми која је сушта супротност од оне која је била наводно злобна и узимала свој црни данак у неким породицама и у неким селима.

На овај дан би се појавила чума у оличењу добре виле, која је подучавала људе да одржавају личну хигијену и хигијену куће, па су на овај дан у очекивању чуме у неким местима припремали лавор или корито и котао са топлом водом, уму (замена за сапун), чешаљ и пешкир и то остављали у кући преко ноћи уз свеже јаје и друге понуде за чуму.

Кућа би се генерално очистила и припремала за дочек чуме која не трпи нехигијену, односно за почетак пролећа. Препричавало се како се чума купала, прала косу и чешљала (понегде гребеном за чешљање вуне) преко ноћи.

До јутра је вода била мутна од тог прања и сва би се утрошила.

Грнчар се налази на 510 метара надморске висине, 9 км југоисточно од Витине, у подножју брда Прибој, поред реке Грнчарице. Атар села Грнчара обухвата површину 570 хектара, од тога 200 хектара су обрадиве површине, док је остали део брдовит и под шумом. Грнчар је 1455. године имао 51 српску кућу, једну ваљавицу и 4 воденице. На реци Грнчарици до краја Другог светског рата било је 46 воденица, а сада је у Грнчару активна најстарија воденица још из средњег века, која је више пута реновирана.Према попису из 1961. године било је 59 кућа са 455 Срба, а 1999. године било је 97 породица са 640 чланова, сада има 100 домова са око 400 Срба. Становништво је већином стариначко, а делимично досељено из Ниша и Владичиног Хана. Код места Слатина има извора минералне воде. Постоји стари велики ћуп пречника и висине око једног метра, код породице Јеринић Бранка у Грнчару, који је ископан 1922. године. Од 1985. године у Грнчару ради погон сепарације камена „Бентакос“, од 2001. године активиран је још један каменолом код цркве. Електрификација села је извршена 1966. године.Изнад Грнчара код утврђења - Каљаја, у Бинчу и у Летничкој жупи има трагова рударства у виду згура или топонима из периода Немањића, када је краљ Стефан Урош у XIII веку овде довео познате рударе Сасе да експлоатишу руду и том приликом су формирали и своја насеља, па отуда по Сасима и назив месту Шашаре.Док је Врнаво Коло добило назив по топионици руде у овом месту, где је господарио неки сашки рудар Врнава. Трагови најстаријих насеља на просторима Горње Мораве нађени су код Клокота и Могиле, али има доста трагова старих насеља код Грнчара и Врбовца дуж речног тока Грнчарице са многобројним археолошким остацима старчевачке - винчанске културе.Грнчар је најстарије насеље у овом делу Горње Мораве о чему сведоче многи трагови старих цивилизација код пећине, код утврђења Каљаја - Градишта, Селишта, Црквишта, на брду Прибоју и на другим местима.Емил Черешков наводи у књизи „Римљани на Косову и Метохији“: „Изнад села Грнчара формирано је пространо насеље које се у извесној позној фази спушта уз саму обалу Врбовачке реке“.О томе сведоче и стара гробља код Селишта и пронађени саркофаг 1971. године, вероватно неке племићке лозе. Још увек постоје остаци зидина старог утврђења са удубљењима некадашњих бунара на брду Каљаја из римског и византијског периода, од II до XIV века, као из доба Немањића, након тога када су се овде одвијале рударске активности под надзором Консатантина - Које, сина краља Милутина и развијала српска средњовековна насеља. Пећина у Грнчару, као палеолитско станиште (6.000 година пре нове ере), паганско и позно античко светилиште из праисторијског доба у којој је била и црква испосница, уписана је у „Споменичку баштину Косова и Метохије“, као „заштићено културно добро“, заједно са брдо Прибој као „археолошки локалитет“ и брдо Градиште са остацима утврђења „Каљаја“. Трагови илирских племена срећу се код цркве Св. Николе у Грнчару где има остатака старих гробница тзв. тумула, које су биле специфичне за тај историјски период од VIII - VI века пре нове ере. Сам назив Грнчар потиче од старог заната грнчарства, којим су се мешени бавили и има трагова грнчарија из римског, византијског и средњовековног периода српске владавине.Трагова старих грађевина од камена и цигле, ћупова, али и старог новца и др. По предању ово старо насеље било је толико густо на оба брда, да је мачка ишла с крова на кров од почетка до краја насеља. Има и трагова старих цркава Св. Петке, на месту Слатина, Св. Јована, на месту Црквиште између Врбовца и Грнчара, ту се и сада налазе трагови печене цигле и камење од старе цркве, затим цркве Св. Петра, код места Петров камен, као и трагова конака манастира Св. Николе код саме пећине о чему постоје и записи на Светој Гори у Хиландару.Трагови најстарије цивилизације на Косову и Метохији налазе се у пећини из неолитског периода у Грнчару. Ту је био и стари манастир. У рукописној књизи лавре Светог Атанасија на Светој Гори 1560. године спомиње се стара црква Св. Николе у Грнчару. На темељима овог средњовековног манастира 1923. године изграђена је црква Св. Николе, која је реновирана 1976. године а на Велики петак 28. 4. 2000. године је минирана од стране Албанца Џевата Исуфија из Подгорца, који је минирао и цркву Св. Петке у Подгорцу 30. 6. 2000. године, а након тога је полудео и обесио се и по њему сада носи име једна улица у Подгорцу .Приликом минирања ове цркве у Грнчару оштећена је и пећина испод саме цркве, где су амерички војници КФОР-а ископали ковчег блага и однели као свој плен за Америку. Црква Св. Николе обновљена је 2007. године када је Љиљана Дајић из Витине, родом Којић из Врбовца уснила сан да треба да се ова црква поново изгради и дала је први новчани прилог тадашњем сеоском колачару за празник Св. Петку Србољубу Јеринићу.Потом је сакупљен добровољни прилог од мештана Горње Мораве и шире, али су своје прилоге дали и амерички војник КФОР-а Дарко Мартиноски (македонског порекла, а коме је мајка српкиња Ђурђа Којић родом из Врбовца), као и мештани Каћа код Новог Сада, са којима се 2002. године братимила ОШ у Врбовцу.

 На моју иницијативу одржан је и велики концерт 22. 6. 2007. у дворишту Основне школе „Марко Рајковић“ у Врбовцу, на коме су учествовали певачи Славиша Вујић из Врбовца, Срђан Васић из Грнчара, оркестар „Руски рулет“ из Горњег Кусца и КУД „Јован Којић“ из Врбовца и тада су прикупљени прилози за изградњу цркве у Грнчару. Иконостас за ову цркву је урадио Момчило Крчмаревић из Врбовца, а осликавање је урадио Братислав Анђелковић из Вучија код Лесковца.Освећење обновљене цркве Св. Николе у Грнчару обавио је 8. 8. 2008. владика рашко-призренски Артемије, а овом чину су присуствовали и гости из Каћа и том приликом је обављено и крштење Радивоја Лакића тадашњег председника Месне заједнице Каћ. Приликом припремања терена за асфалтирање пута до цркве у Грнчару 17. августа 2018. откривени су темељи манастирских конака код пећине и цркве Св. Николе у Грнчару, са остацима грађевине испред пећине и самих ложишта уз пећину.Река Грнчарица указује на постојање археолошких локалитета старијих насеља из периода илирских племена, на основу пронађених каменова са одређеним симболима тога доба. Као што је симбол совила, звезданог сазвежђа и др.Совило означава место олтара тј. приношење жртве које се користило код Винчанаца а касније и код Словена.То је могла бити животињска жртва или либација,изливање     течности вина, млека, меда и слично. Остатака римских, византијских и срењовековних утврђења (развалина и топонима) у Горњој Морави има у Грнчару, Бинчу, Трпези, Слаковцу, изнад Дебалдеја и Танушевца. Отворена стара гробља код грнчарског Селишта, на почетку двадесетог века забележио је Атанасије Урошевић и навео да су плочу са гроба и нађене предмете из цементираног гроба однели католички свештеници из Летнице. Пећина у Грнчару је неправилног многоугаоног облика, са две ручно издубљене полукружне нише и камени престо жртвеник, опна је малих димензија, али од огромног значаја, са траговима најстаријег насеља на овим и ширим просторима више од 100.000 година. Оштећена је приликом минирања цркве Св. Николе 2000. године, али још увек одолева зубу времена, у њој је пре изградње цркве у средњем веку била испосница, потом је ту био манастир и ево поново је изнад саме пећине обновљена српска православна црква Св. Николе, која представља наш идентитет на овим просторима и уз ову пећину говори о самој старости Срба на овим и ширим просторима. Селишта као трагови некадашњих насеља спомињу се у Клокоту (Врбан-град) у Могили, Грнчару, Девају, Врнаво Колу и на другим местима широм Косовског Поморавља.

Припремио: Станислав Којић