Јоханес Сoлберг

NORWEGIAN KING OLAV TRYGGVASON AND GRAND PRINCE VLADIMIR OF KIEV - THE BAPTISM OF RUS AND THE CHRISTIANIZATION OF NORWAY

У наставку желим да представим однос између краља Олава Триггвасона (962–1000 / 1047) Норвешкоги Великог књаза кијевског Владимира (958-1015), и какав утицај је овај однос имао на христијанизацију Норвешке и њених удружених земаља. Према норвешким сагама Олав (Тригвасон) је одрастао као Владимиров усвојени син. Надаље, извори тврде да је Олав допринео Владимовом преобраћању (конвертирању), јер је био један од краљевских посланика код "Грка". Хтео би да укажем да је труд Олава Тригвасона да донесе хришћанску веру у своју домовину, инспирисан његовим положајем у Владимировом двору, те да је хришћанска култура коју је са собом донео у многим погледима инспирисана Православљем које је познавао од онога што је доживео у "КрштењуРуса" и његовим посетама грчким земљама (=Византији).

Introduction

The sources I employ in this paper, are but fragments of a possible answer to the question of the religious affiliation to Eastern Orthodox faith of a Norwegian Viking king, and its cultural impact on him. Thus, this paper will present these sources, compare them, and comment on possible inconsistencies, but I will do this without drawing absolute conclusions about their relation to the actual historical facts, which so often in these cases are obscure or unavailable. However, I will reasonably argue that my interpretation is the most likely one. With this starting point, I will as far as possible try to harmonize the Norse sources (Snorri Sturlasson, Oddr Snorreson, Flatøybok et al.) with data from the Nestor-Chronicle.

Background

Olav Tryggvason is said to be the grandchild of the first king of a united Norway, Harald Fairhair (AD 850–933). Harald Fairhair had many sons with different women, and he left the throne to one of them: Eric Bloodaxe. The other brothers became vassal-kings. Killing his brother and rival, Olav Haraldsson Geirstadalv (hence the name “Bloodaxe”), Erik became an autocratic king; but not for long. A third son, Haakon Adelsteinfostre, fostered by the English Christian king Athelstan, returned to Norway, and claimed the throne, and Eric Bloodaxe was forced into exile, and later killed in England. Haakon Adelsteinforstre, gave his nephew Tryggve, the son of the aforementioned Olav Harraldson Geirstadalv, the area of Viken (South-Eastern Norway), as his vassal-king. King Haakon Adelsteinfostre was killed in battle in AD 961. Furthermore, Tryggve was killed in a sea-battle off the western coast of Sweden between AD 963–969. All written records agree that Tryggve's wife, Astrid, at this time was pregnant, and, fearing that the enemies of Haakon Adelsteinfostre and her husband Tryggve now would come after her son, gave birth to Olav Tryggvason while hiding on a small island on a lake in south-eastern Norway.

Astrid's fear was not unfounded. The sons of Erik Bloodaxe intensified their search for the Astrid and her son Olav. Because of this, the mother decided to take refuge in Gardarrike (Kiev- Novgorod based kingdom of Rus), where her brother Sigurd was an officer in the Varangian guard (Варяги) of Grand prince Vladimir. The sources tells us that Olav was three winters old when they fled to Gardarrike. Before I continue with the life of Olav, I will briefly mention that Vladimir probably was a well known figure among Scandinavians. The sources tells us that Vladimir, fearing his brother Yaropolk, in 977 fled to his kinsman earl Haakon Sigurdsson of Norway (935-995). For two-three years Vladimir recruited Viking mercenaries in Norway and Sweden, whom he later would bring back to Rus, and eventually, with their help, defeat Yaropolk. Hence, relations on many levels existed in between the Nordic lands and Rus at this time. Thus, Gardarrike was not unknown to Astrid, and it was a natural place to seek refuge for Astrid and the young king.

Unfortunately, the ship carrying Astrid and the young king over the Baltic Sea was attacked by pirates, and Olav, separated from his mother, was sold as a slave at the marketplace in Estonia. Olav lived in captivity and slavery for five years, but, as by divine providence, Sigurd, Olav's uncle, was on a trade trip to Estonia, on behalf of Grand prince Vladimir. He immediately recognizes a boy, Scandinavian by appearance. The boy told Sigurd that Tryggve was his father, and Astrid was his mother. Realizing that he had found Olav, Sigurd bought the boy from his owner, and brought him back to Novgorod. The Icelandic chronicler Snorre, and the other Norse chroniclers, writes that Olav became dear, like a son, to Vladimir and his queen Allogia. 6 Eventually, Vladimir, seeing the huge potential in the boy, after some years appointed him leader of his personal guard, and treated him as his own son. 7 His task during this period was to defend the borders of Vladimir's kingdom,and to claim taxes on his behalf.

 

Johannes Hvaal Solberg

Миливој Војче Трбић Четнички покрет Други светски рат

ПЕЛАГОНИЈСКИ ВИТЕЗ Хероји својим делима мењају свет и чине га бољим местом за живот. Иако су њихова дела вредна дивљења, често остају скривена од очију јавности. Миливој Војче Трбић својим делима исписује вечност, а због чињенице да је реч о херојским подвизима, храбрости, и љубави улази у анале вечног незаборава. O делима Миливоја Војчета Трбића и осталим припадницима четничког покрета на простору јужне Србије, Македоније за време Другог светског рата, знало се углавном онолико, колико је било доступно људима у крајевима где је четнички покрет деловао. Много је чињеница које казују на храброст, и велике подвиге четничког покрета у јужној Србији, Македонији. Касније је испливало још много детаља који указују на њихову оданост узвишеним вредностима упркос скривању од очију јавности, које је спроводила комунистичка власт и пропаганда. Ретко је неко сазревао, а да није зашао у анализу ко смо ми заиста и какву мисију имамо или се извукао од мисли које су га учестало призивале на истинитост чињеница и догађаја који нагоне на судбинскa размишљања, каква је моја мисија ако пропустим да учиним нешто значајно, прикажем истину о делима хероја попут Миливоја Војчета Трбића и четничког покрета на простору јужне Србије. Хоћу ли имати довољно снаге да остварим циљ који сам зацртао, показаће време. Императив да своју набујалу енергију усмерим ка остварењу нечег великог, има за циљ да дела која су оставила печат на генерације после буду урезана у вечност истине. Већина људи се ипак задовољи овоземаљским дометима, налазећи подстицаје у часним и пожртвованим личностима из непосредног окружења. У овом случају ја желим да сведочим о делима хероја из Другог светског рата која остају вечна. Сведочећи о њиховом односу према једном времену, и вредностима које су они промовисали, пре свега оданост српском краљу и отаџбини, остаће у незаборав уклесана. Управо све ово указује на обавезу односно представља меритум идентитета, кроз припадност и тежњу ка узвишеним циљевима. Њихово јунаштво и жртвовање за велики циљ, одолева и највећим искушењима, љубав која побеђује све препреке, доброчинство без граница, мисионарска посвећеност Господу, Краљу и Отаџбини. Њихова преданост хуманим циљевима остаје овековечена у аналима вечног незаборава.

БРАНКО ДИМОВИЋ ДИМЕСКИ

Досије Четнички Поручник Душан Дамјановић Дутина

 У Понедељак, 22.маја 1944. године око 19:39 једна особа Југословенско -Српског порекла пријавила се као избеглица у нашој земљи.

Он се пријавио директно у избегличком центру у Маттмару, Шведска. После санитеском прегледа извршен је пријем. Лични подаци: поручник Душан Дамјановић Дутина рођен 20.06 1916 год.

 У Глађевцима, Херцеговина са пребивалиштем у Београду. Син земљорадника Дамјана Дутине, мајке Саре девојачко Милошевић.

Дутина је завршио четворогодишнњу школу, а одмах затим и гимназију. Од 1931-1933 похађа војну гимназија, а затим три године војне академије у Београду.Године 1938, после положеног испита добија чин поручника.Из пешадије убрзо прелази у ратно ваздухопловство,1940 године завршава школу за метеоролога, а одмах затим обавља функцију шефа - метеоролошке станице на аеродрому.

Почетак Ддругог светског рата Дутина дочекује у Београду. Убрзо затим прикључује се покрету Драгољуба Драже Михаиловића од кога директно добија задатак да отпутује у Турску. По доласку у Софију, бива разоткривен И ухапшен од стране немачких агената.Њега је немцима предао њихов сарадник бугарин Кристо Јанев.

До јуна месеца 1942 године борави у затвору у Југославији, а затим је пребачен у Аустрију у затвор где остаје до августа 1941.године.

Затим је пребачен у Немачку и после месец дана интерниран у Норвешку. Као затвореник логора у Трондхеиму упућује се на принудни рад. У јулу месецу пребачен је у логор у Øрланд, где остаје до јула 1943.године када га Гестапо оптужује за свој ранији ангажман курира у организацији Драгољуба Драже Михаиловића у Турској.

Пребачен је Фалстад концентрациони логор где остаје до 10. 05. 1944 год.када успева да побегне и уз помоћ норвежанке Рут Лауритзен и домогне се Шведске.

У вом бекству из логора на пуру до Швдске они су користили ауто до места Хел, а затим пешака стижу до места Флорнес. Због временских услова кроз планински венац остатак пута Дутина И Рут прелазе на скијама. Дана 21. 05. 1944.год улазе на Шведску територију. Извештај шведских емиграционе службе

По пријему у центар приступили смо легитимисању поручника Душана Дамјановића Дутине.

Он изјављује да никада није прекршајно или кривично гоњен. Овај случај заведен је као политички.

„О Душану Дамјановићу Дутини и Рут Кристине Лорентзен Алстад„

 Постоје тврдње да је Душан Дутина из логора у Норвешкој побегао у Шведску заједно са два руска затвореника. Ово није истина. Регистровала га је шведска полиција заједно са Норвежанком и то је такође сам Дутина објаснио у свом извештају југословенској делегацији у Стокхолму.

Увидом у досије Душана Дутине и доступне документе можемо да закључимо следеће: Жена која је са Душаном побегла у Шведску , Рут Кристине Лорентзен Алстад ,рођена је 18. марта 1922. године у Трондхеиму, граду у којем је одрасла.

У младости Рут је била члан социјалистичког омладинског покрета (Арбеидернес Унгдомслаг). Описана је као веома лепа и привлачна. У необјављеној биографији каже да је један од нешто старијих мушкараца (ово је био Кнут Лофснес, на којег ћемо се вратити касније) и који је такође био у омладинском тиму био је заљубљен у њу, али је она била заљубљена у другог.

Наводно је настала драма због љубоморе и презрени човек се заклео на освету. Лофснес је током рата постао централна личност норвешке обавештајне организације КСУ.

Рут се 1942. године придружила норвешком покрету отпора, била је укључена у рад са илегалним новинама и скривала људе који су морали да побегну. Један од оних којима је помогла био је припаддник покрета отпора Арнфинн Јохансен којег је тражио Гестапо. Јохансен одлази у Шведску, али Гестапо приликом претреса стана Рут Лорентзен а у којем се Јохансен крио, пронашли су врећу за спавање са Јохансеновим именом, том приликом Рут је ухапшена.

Неколико година након рата, Рут је написала необјављени рукопис који је коришћен као подлога за лик „Осе“ у роману Ингвара Устада „Немачко дете“. Догађаји у роману одговарају ономе што сама Рут објашњава у сценарију.

Према Регистру затвореника Норвешке, она је ухапшена 1943. године и пребачена у затвор Волланд у Трондхајму у октобру исте године. Овде борави све док није била пребачена у затворски логор Фалстад 14. децембра 1943. и до 17. марта 1944. 22. марта 1944. пуштена је из затвора Волланд.

За време док је била ухапшена у Воллану, била је сведок мучења и да је неколико норвешких родољуба за које је знала, су изведени из ћелија ради погубљења. На крају је пребачена у Фалстад, затворски логор.У логору је радила у вешерају.

У Фалстаду је ступила у контакт са Душаном Дутином, у кога се заљубила, и наводно су започели љубавну везу. Према њеним речима, једног дана је одведена у одељење за мисије где ју је испитивао најгори мучитељ у СС немачкин окупационим снагама Хенри Риннан.

Провела је 24 сата у такозваној светлосној ћелији како би се исцрпела због недостатка сна пре испитивања. Током испитивања понашала се наивно, и није рекла више него што је већ знала да је њима познато, није била мучена.

Ринан јој је рекао да имају Душана Дутину под надзором, и због тога је Ринану рекла шта зна о њему, она је и сама је тврдила да је то учинила јер је знала да је Дутина побегао од Фалстада и остао скривен код фармера у Ренебускогену.

Пристала је на сарадњу како би покушала да оде у Шведску и да се инфилтрира у норвешко окружење тамо, а затим све пријави Ринану. Међутим, била је заражена дифтеријом код Фалстада, тако да није отишла када се надала и враћена је у Фалстад.

Али након тога, контактирала је рођака за којег је знала да је имао контакте са људима који су људе шверцовали у Шведску. Риннан ју је покупио у Фалстаду и пустио на железничкој станици у Трондхеиму. Овде је упознала агента Гестапа који је био део Ринанове банде пре него се повезала са избеглицом. Душан јој се придружио како би се домогао Шведске.

Неможемо у потпуности схватити на који начин је Душан побегао, али се зна да је Ринан пустио неколико затвореника које су Немци сматрали мање важним затвореницима, и пустио их да несвесно воде Гестапо до важнијих људи, или на тај начин откривају мреже отпора и избегличке руте. Ринан је био врло вешт агент, био је и манипулативни психопата.

Његов начин рада био је да се инфилтрира у прави покрет отпора. Такође је створио лажне групе отпора у којима су чланови мислили да раде за праву страну, док је групе заправо контролисао Ринан. Немци су метод назвали „игра у негативном простору“. Процењује се да је то довело до неколико стотина мучења и да је више од 80 људи убијено.

Душан Дутина био вероватно жртва ове игре. Такође, је могуће да се Дутина претварао да је агент како би преварио Ринана и Немце како би се домогао Шведске и наставио борбу. Ретроспективно речено је да је Хенри Оливер Риннан био најкориснији не-Немац којег је Хајнрих Химлер имао у целој северној Европи. Риннан је осуђен на смрт и погубљен 1947.

Душана Дутину и Рут Лорентзен Алстад су преко планина пратили али су они границу са Шведском прешли на скијама.Импозантно је да су се Рут и Дутина кроз невреме праћено вликм падавинам снега и олујног ветра ипак успели да се домогну границе и до одредишта. Морали су да пријаве улазак на територију шведској полицији након шест дана бекства прилично исцрпљени.

Шведска полиција послала је Душана Дутину у Стокхолм и обавестила тамошњу југословенску делегацију, док је Рут послата у Кјасетер, избеглички прихватни центар за норвешке избеглице у тој земљи.

После неколико дана она је постављена на посао секретара у прес-канцеларији, али је потом приведена на испитивање. Сама Рут каже да ју је испитивао љубоморни човек који се заклео на освету пре рата. Особа која је испиивала Рут Лауртзен био је управо Кнут Лофснес, који је био шеф одељења за Тронделаг обавештајне организације ХУ. У испитивањима она је објаснила да ју је послао Риннан.

Лофснес у својој биографији говори да је Рут рекла да је започела сексуаалну везу са Риннаном и да је послата у Шведску да се инфилтрира у ХУ и да би требало да убије Лøфснеса. Њенав мајка је такође дошла у Шведску да би заједно су оптужили Лофснеса да је мучио Рут на испитивањима. Лофснес даље пише да је Рут након рата враћена у Норвешку и осуђена на неколико година затвора.

  Не постоје извори који подржавају да је Рита била Ринанова љубавница, нити је тачно да је после рата осуђена на неколико година затвора. Рут је додуше интернирана до краја рата и враћена у Норвешку, када је мир наступио, овде је осуђена на 10 месеци затвора за то што је од Ринана добила новац као плату и за покривање трошкова.

Сматрало се ублажавајућим то што није направила већу штету и што је деловала под притиском. Што се тиче навода да је Душан Дутина био немачки агент, дошли смо до података где наводи потичу од других затвореника којег су норвешке власти користиле као сведоке. У неколико случајева након рата и који је упућен на неколико места, сведок сарадни био Хилмо Терзић, муслиман из Босне, који је био затвореник у Норвешкој.

Он у свом исказу тврди: „Он (Дутина) је у Норвешку дошао вероватно 1942. године са Немцима. Био је вођа снајпера у Гестапу. Служио је у складишту Фалстад ”. „Претварао се да је југословенски затвореник и на тај начин ушао у везу са различитим затвореницима. Када су му нешто поверили, предао је ове затворенике Гестапу “, тврди Хилмо у свом исказу и захтева да се Душану због тога суди у Норвешкој и Југославији.

Стога је на испитивању рекао да је Душан у Шведској добио статус политичког избеглице. Терзић даље каже да рачуна да y Норвешком интересу да се са Дутина осуди, јер он нема савести о свом делевању и Норвешкој, и да ће касније бити послат у Југославију. Такође је тврдио да га је видео неименовани југословенски затвореник док је Дутина носио СС униформу на Воллану.

Тешко је сигурношћу утврдити шта је истина, али је чињеница да се Дутина добровољно јавио југословенским властима чим је стигао у Шведску. У извештају који је написао,Дутина каже: Вратили су ме 5. маја 1944. у Гестапо у Трондхајму, где су покушали да ме регрутују за свог шпијуна.

Одбио сам и уз помоћ Норвежанке коју сам упознао на Фалстаду и успео сам да побегнем у Шведску. Та девојка је побегла са мном у Шведску и тренутно ради у норвешком представништву у Стокхолму. Зове се Рут Лорентзен “. Не постоје утврђене чињенице да је Дутина био немачки агент. Пре свега, био је српски родољуб, зашто би променио страну кад је раније толико често ризиковао живот?

Зашто је Хилмо Терзић можда желио оцрнити Дутину, није јасно, али знамо да,су обојица током рата били на подручју Сарајева. Хилмо је био један од ретких босанских партизана који је завршио као затвореник у Норвешкој. Дутина је био четник.У Босни где су се водиле борбе између четника и партизана, пре него што су обојица ухапшени, а и Хилмо и Дутина су из Босне. То је можда био разлог зашто је Хилмо желео да оцрни Дутину.

Такође не мислим да је Рут била Риннанова љубавница и да је послана у Шведску да убије Лофснеса, Лофснес је у великој мери претерао у тој причи.

Вероватно Немци нису разумели ко је Дутина био и какву је улогу имао у ројалистичком покрету отпора и да су га пустили да побегне како би Рут добила бољи алиби и како би могла да се инфилтрира у норвешки покрет отпора у Шведској.

Тако је радио Риннан. Да је Дутина био немачки агент и крив за смрт неколико Норвежана, како је тврдио Хилмо и комунистичка власт , он би био изручен Норвешкој и Југославији и oсуђен након рата, он то није био. Такође је мало вероватно да је Рут имала централну улогу као немачки агент. Онда би била оуђена у Норвешкој на строжу затворску казну након рата.

Да је Лофснес очигледно претерао са својом улогом у његовој биографији, потврђује чињеница да је тврдио да је после рата осуђена на неколико година затвора. Лофснес је имао добре контакте са југословенским затвореницима у Норвешкој који су припадали партизанима и прича да је Дутина био немачки агент ,добро се уклапа у причу да је и Рут имала централну улогу. Лофснес је један период радио у норвешкој полицији након рата, пре него што је изгубио посао. Био је активан социјалиста и дуги низ година га је надзирала норвешка служба безбедности због сумње да је током хладног рата радио за источнонемачку тајну полицију Штази.

Рут Кристине Лорентзен Алстад удала се за Норвежанина 1947. године и родила четворо деце, умрла је у Оркдалу у Тренделагу 2000. године, а донедавно је тврдила да је била жртва велике игре. четнички поручник Душан Дутина 20.06.1916 - 03.09.2018, доживео је дубоку старост у Шведској где је после смрти и сахрањен. Слава му и хвала! Извори Лøфснес, Кнут (1990): Противник и политичар, од залива Кингс до КСУ, норвешка издавачка кућа Гилдендал, Осло Улатеиг, Егил (1984): Фалстад, концентрациони логор у Норвешкој, издавачка кућа Мортенсен, Осло Устад, Вилли (1993): Тискерунген (роман), Бладкомпаниет, Осло Случај Л из полицијске станице Хелгеланд, кутија 55, Национални архив, Осло Моје наслеђе Регистар норвешких затвореника: ввв.фангер.но

Приредили: Кнут Фловик Турасен,историчар и писац Бранко Димовић Димески,писац,публициста

ИЗ МОГ УГЛА: О СТАРОСЕДЕОЦИМА И ДОЂОШИМА КО СМО МИ?

Ових дана на зиду мог друга Неше жучна расправа. Неко је поставио стару слику и на њој текст: "Кад продаш њиву Шиптару за 200.000 евра немој да идеш у кафану и наручиш песму Ко да ми отме из моје душе Косово". Ништа ново, патриотизам се одувек мерио новцем. КОСОВКА ДЕВОЈКА ПРВИ ПУТ Презиме Аксић је раширено на подручју Косова и Метохије. Како пише сарадник портала Порекло.рс Александар Аксић Шарко, током 19. века на подручју Косова и Метохије било је популарно и омиљено давати име Акса. Има пуно породица Аксића на Космету и многи од њих нису заједничког порекла. Углавном су у периоду између 1930. до 1960. године мењали старо презиме са новим по претку који се звао Акса, углавном по деди или прадеди. На губљење старих родовских презимена косовско-метохијских Срба утицале су власти, војне, локалне самоуправе, црквене и школске, тако да је у периоду од 1930. до отприлике 1960. године око 60 до 70 одсто косовско-метохијских Срба променило презиме, иако су сви имали стара родовска презимена. Аксића има на Косову у Житињу (општина Витина), у Партешу, Пасјану, Доњој Будриги (општина Гњилане), у Горњем Неродимљу, (општина Урошевац), у Лапљем Селу, (општина Приштина), у Великој Хочи, (општина Ораховац) у околини Липљана, Призрена, Косовске Митровице, Косовске Каменице, Косова Поља, Ђаковице итд. Сви су различитог порекла и сви су имали нека стара друга презимена. Има их расељених по Србији, углавном током 1999. године и касније. Има их у Јагодини, Лесковцу, Краљеву, Крушевцу,Београду, Лазаревцу, Врању, Кладову, Нишу, у Швајцарској, Аустрији итд. Аксића има и у другим крајевима Србије, екс Југославије, који немају никакве везе са Косовом или тек мањи број њих. На пример, у околини Шапца има Аксића, у околини Новог Пазара, Владичног Хана, Новог Сада, Београда, у Бања Луци и Сарајеву, у Славонији у Црној Гори. Непознато је да ли потичу од неких тамошњих породица. Углавном су малобројни. Ја сам рођена 1973. године у планинском селу Одевце, општина Косовска Каменица, округ Косовскопоморавски у којем су живели а и данас искључиво Срби. - Ваш род су Старинци, забележени сте 1931. године. – Старинци (12 кућа, слава Свети Јован). Никада нисте били чифчије, већ сте увек имали своју земљу. Ви сте староседеоци у Одевце по чему Вам је и наденут родовски надимак-презиме. Ви имате сигурно још даљих рођака који носе друга презимена, каже у одговору на моје питање, сарадник портала Порекло.рс Село Одевце је удаљено око 4 км од општинског центра Косовска Каменица. Према казивању мог оца, село је добило струју око 1970. Деца су, блатњавим путем ишла пешице до најближе школе у Великом Ропотову, удаљеном око 5 км. Није било школе, продавнице, пута, поште, амбуланте. Није било ничега. Било је само много вредних породица са доста деце, које су се бавиле пољопривредом и од тога живеле. Лети се радило зими се одмарало. Девојке су маштале о удаји у граду, а момци су после школе одлазили у војску. Након повратка обично би засновали породицу и одлазили. Први талас је био седамдесетих година. Разлози за исељавање нису били националне, него економске природе. Примера ради, село Робовац, удаљено од градског центра око 15 км имало је много више него сва друга села. Разумљиво, у њему је рођен Азем Власи. Тада је било неписано правило да се запошљава један Србин на 10 Албанаца. Политички естаблишмент тога тоба чинили су локални Албанци. У власти су били и Срби, али је њихов радни дан започињао Рилиндјом (оно што је Борба била за Србију, то је за Косово била Рилиндја). Косово је било Социјалистичка аутономна покрајина у саставу Србије, која је, захваљујућим Уставу из 1974. имала све елементе државе. Имала сам две године када смо се доселили у село Адрани, 4 км удаљено од Краљева. Моја породица је кренула од нуле. Имали су 7 ари плаца и вредне руке. Сва имовина и земља и дан данас је непродата јер нема ко да је купи. Нема, нажалост ни ко да ја обрађује. СЕЛО МОЈЕ КРАЈ МОРАВЕ Адрани су лепо, велико село које се годинама шири због миграције и сталног прилива становништва. У Адранима сам одрасла, завршила Основну школу "Драган Маринковић", купала се на Морави, стекла пријатеље за цео живот. Али, ми смо увек били "они с Косова". Знали смо и ми, док смо били мали, да се у школи посвађамо, побијемо, опсујемо. Кад се псује, онако српски, обично страда мајка. Мени је једном јавно упућена посебна псвовка:"Ј.... ти мајку шиптарску". Само једном. Онај ко ми је ову псовку упутио био је нокаутиран. Није се пожалио учитељици, побегао је, осрамоћен, јер га је нокаутирала девојчица. После смо се помирили и мајка шиптарска се није спомињао. Осамдесетих година прошлог века уследио је нови талас исељавања са Косова. Можда је "случај Мартиновић" био иницијална каписла. У Краљево и околину углавном су долазили људи из Пећи и Косовске Митровице. Опет је почело исмејавање због акцента. На Косову би рекли Љуба, у Краљеву Љубо. На Косову би рекли Радету, у Краљеву Раду. Ја са акцентом нисам имала проблем јер сам у Адране дошла са две године. Када сам кренула у Гимназију моје косовско порекло није сметало никоме. А коме да смета, кад је и већина родитеља мојих гимназијалаца дошло од некуд. Правих Краљевчана староседелаца има мало. Дошљака, колико хоћеш. Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Рашка, брдовита краљевачка села (има их више од 50). Сви су они "трбухом за крухом", у потрази за бољим животом дошли у град који је имао Фабрику вагона, Магнохром, Јасен, Електрон, Каблар, Гимназију, две техничке школе, пољопривредну школу са великом економијом, медицинску, економску, трговинску, грађевинско-шумарску школу, Машински факултет, болницу, позориште, музеј, галерије, робну кућу, пијацу (зелену, млечну, кванташку, сточну,ауто). Мојих Косоваца било је доста у Адранима, Краљеву, Рибници, Жичи, Матарушкој Бањи. Временом, сви смо мање више постали Краљевчани. Уклопили смо се у нову средину. Осим мене и мог брата од стрица Зорана, који смо рођени у Гњилану, сва друга деца из друге. а сада и из треће генерације Аксића су рођена у Краљеву (један у Ужицу) и нису били много заинтересовани за Косово. Ја јесам. Редовно сам одлазила и проводила летње распусте. Аксићи су одлазили из свог села пут Краљева, Крушевца, Смедерева, Неготина, Јагодине, Београда, Крагујевца, Алексинца, Ниша... Остајали су само стари родитељи да обрађују своју земљу и да дочекују своју децу. Синови и кћери су им обично долазили у јануару, на славу Свети Јован, унучићи на летњи распуст. Село би једино тад оживело. Славило се, разговарало, дружило. Данас у селу Одевце живи врло мало људи. Бројне куће фамилије Аксић су се, препуштене зубу времена, одавно срушиле саме од себе. Нико их више и не обилази. Од некада бројне фамилије Аксић тренутно у селу живи само једна старица, моја бака-стрина Станика. Посетила сам је пре две године. Сусрет после 20 година. "Хвала ти што си дошла да ме видиш". На моје питање како живи добила сам очекивани одговор:"Добро сам, имам све. Само немам с ким да попричам. Дан некако прође, ноћ је дуга и тешка". Могла је бака Станика да оде код своје деце, има где. Није хтела. Жели да буде у својој кући, жели да иде у нашу Цркву Свете Петке, жели да пали свеће на гроб свог супруга, деда Воје и других предака фамилије Аксић. КОСОВКА ДЕВОЈКА ДРУГИ ПУТ Ја сам сам на Косово вратила након завршене Гимназије у Краљеву. У Гњилану сам живела, у Радио Гњилану радила од 25.јуна 1992. до 10.јуна 1999. Ту сам провела дивних седам година. Уместо Адрани 159 у личној карти је стајало Краља Петра I 100. И у Гњилану сам стекла много пријатеља, познаника, колега. Гњилане је била специфична средина. У граду је живело око 20 % Срба (највећи српски град на Косову) а остатак Албанци и мало Рома. Радила је Фабрика батерија (ИБГ), Дувански комбинат(Данхил, Божур, плави и црвени Холидеј), Фабрика радијатора Југотерм, Гоша, ГП "Биначка Морава", имали смо школе, вратиће, Педагошку академију, биоскоп, успешно позориште и добре глумце, хотел Европа и бројне кафиће, Рукометни клуб Божур, Џудо клуб Партизан који је водио Тоша Денић, Фудбалски клуб Црвена Звезда о ком је давно била репортажа на Телевизији Београд. " Ово је клуб у којем у одбрани играју Срби, а у нападу Албанци". Приватно сам становала код једне предивне жене, Стојане Цветковић, удовице Добривоја Сиринића, која ми је била као мајка. Она у једној соби, у другој Звонко, конобар из хотела. Ускоро смо добили још једног члана, Данијелу, која је 3. марта 1996. себи и мужу подарила девојчицу Зорицу а мени преслатку занимацију. Прве комшије су ми биле Саша и Нена Филиповић. До мог стана била је једна албанска породица, али осим здраво - здраво ја са њима другу комуникацију нисам имала. Поред моје куће живела је једна ромска породица. Били су бучни али фини, чисти људи, код којих сам неколико пута била на кафи и колачима. Остало су сви били Срби: Зубићи, Антићи, Трајковићи, Божовићи, Ђорђевићи, Тонићи, Ивковићи, Васићи, Лакићи, Арсићи, Антонијевићи, Стевићи. Са свима сам кафенисала, играла фудбал са децом на улици, смејала се, дружила, ишла на славу, позивана на породична весеља. Када је организована Прочка пришао ми је мој комшија Срђан Ценка, нагаравио лице и рекао: "И ти си сад наша". Волела сам их све, неког мање неког више. Да ли су они волели мене то они најбоље знају. Више пута је до мојих ушију допро коментар појединаца:"Србијанка, дошла да нашој деци узме посао. Она ради, наша деца седе". Сви Гњиланци, без обзира на националну и верску припадност, имали су још једну заједничку особину. Сви, ама баш сви, и Срби, и Албанци и Роми, су се делили на грађане и сељаке. Ако би Гњиланац оженио девојку са села "оженио сељанку", ако би се девојка са села удала у град "она је селска", ако се градска девојка уда у селу " од жив гре, градско девојче отиде у село". Од 1999. већина Гњиланаца има статус интерно расељено лица. Ко је био ситуиран на Косову, ситуиран је и данас. Ко је живео скромно на Косову, данас живи још скромније. Ко је имао шта да прода, купио је нешто у Србији. Нико се на шиптарске паре није гадио, ни купци ни продавци. И данас, у било којем делу Србије, стамбено се од деведесетих година обезбедио онај ко је нешто наследио или продао. Од српске плате тешко да је могао да купи стан или направи кућу. Могли су то лопови и ратни профитери. За некога је рат, за некога брат. Ја сам у Гњилану остала и након бомбардовања. Испраћала сам колоне војске која се повлачила са Косова, испраћала сам избеглице из Урошевца и Сиринићке жупе, који су се повлачили заједно са војском. У тракторима са оно мало сиротиње што је остало. Они други, богатији, одавно су своје породице сместили у опремљене станове широм Србије. Испраћала сам и колоне добровољце из Србије, добро натоварене. Чиме, то они најбоље знају. У град су врло брзо ушли припадници америчког контингента КФОР- а (маринци са пушкама на готове) заједно са терористима УЧК. Оно што си до јуче гледао на телевизији, сада гледаш уживо. Језиво. Једног дана имала сам незваног госта. Крв ми се заледила у жилама. Мој комшија Љадрин. Није на себи имао униформу УЧК али војничке чизме да. - Немој да се бојиш. Седи кући, не излази пуно док не прође ово лудило. Нисмо дуго разговарали. Није било згодно да ме Срби виде са њим, није згодно да њега Албанци виде са мном. Једном сам му изашла у сусрет. Кад је почело бомбардовање Албанцима су искучени фиксни телефони. Љадрин је је нестао. Једно вече је назвао телефоном у време ваздушне опасности. Рекао је да је у Македонији. Питао је да ли су му живи родитељи и сестра. Сутрадан сам, кад нико није видео, први пут после седам година живљења у тој улици,посетила на кратко своје комшије Албанце и рекла да им је син жив и здрав. Не знам, можда због тога или због нечег другог, и ја сам данас и жива и здрава. Кад се запуцало у мом сокаку, кад су Нешу Антонијевића у Дому ЈНА КФОР и УЧК крвнички претукли ни кривог ни дужног, из улице су отишли скоро сви. Остале су бабе. Газдарица је отишла у Врање, ја код пријатеља Бранке и Зорана Арсића у српско село Шилово, удаљено два километра од града. И уместо да одем у Краљево, док је још могло да се изађе из града ја нисам отишла. Остало сам да браним моје Косово. Гледала сам како Албанци бацају са тринаестог спрата солитера плоче, касете, цд, и све што има везе з Србијом. Одјурила сам до општине у којој су састанчили наши политичари. Ђура, Шандор, Зоран, Младен, Богдан. - Иди, Дацо кући, не може се ту више ништа урадити! Била сам сведок разуларене масе која је срушила споменик Кнезу Лазару. Ја сам са официром америчког КФОР-а, пуковником Скотом, преговарала о моделу покретања програма на српском језику у Радио Гњилану у новонасталој ситуацији. У његовој пратњи сам посетила Радио Гњилане. Села сам за сто за којим сам седела седам година, додирнула телефон на коме је већ била залепљена сличица УЧК, затворила обијена вратанца ормарића са мојим личним стварима које су нестале. Ја сам напустила Радио Гњилане после речи:" Ви Срби треба да схватите да сте веома велика мала мањина". Гњилане сам напустила у петак 13. августа 1999. уз пратњу КФОР-а. Окренула сам се да још једном видим родни град. У даљини се губило Тантино сокаче, позориште, Солитер и празно постоље Кнеза Лазара. То је последња слика која ми је остала у глави. Гњилане више никада нисам посетила. Захваљујући комшији Жико Живићу стигла сам безбедно до Ранилуга, до моје драге пријатељице Слађане Нојић. Сутрадан сам из Врања, са једном мањом путном торбом стигла кући у Краљево. Гардеробу су ми накнадно послали пријатељи после три месеца. Са собом сам сам носила лична документа, нешто гардеробе и албуме са сликама, које сам прво спаковала, још на почетку бомбардовања. У Краљеву су ме дочекали и љутито и срећно. "Сви отишли, шта си ти чекала? Јеси ли одбранила твоје Косово"?Наставиће се...

Данијела Аксић - Мирчета