Ратко Стоиљковић је добитник престижне Вукове награде за 2021. годину коју по 58. пут додељује Културно-просветна заједница Србије за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору. Награда је недавно свечано уручена у Председништву Републике Србије на Андрићевом венцу у Београду.

Ратко Стоиљковић je рођен 1941. године у Гњилану, на Косову и Метохији. Дипломирао је српски језик и књижевност на Вишој школи у Гњилану и апсолвирао на Филолошком факултету у Београду југословенску и светску књижевност. Радио је у просвети (1968-1972), потом у новинарству као стални дописник приштинског листа “Јединство“ (1972-1982), оснивач је српске редкације Радио Гњилана и њен уредник, новинар и спикер (1973-1975) a најдужи део радног века, као руководилац и као стваралац, провео је у култури родног краја – Гњилана и Косовског Поморавља и то кao секретар Културно-просветне заједнице општине Гњилана (1985-1987. и 1990-1993), секретар КПЗ Косовског Поморавља (1999-2001), директор Биоскопа у Гњилану (1987-1990. и 1996-1999), в.д. директор Дома културе у Гњилану (1993-1996).

Деловање овог културног прегаоца, књижевника и издавача оставило је великог трага у минулих пола века на многим пољима културног живота своје средине, а посебан значај има што је стварао у тешким друштвно-политичким приликама за Србе у јужној српској покрајини – Косову и Метохији, и пре бомбардовања марта 1999. године, а онда и под протекторатом НАТО-а када је у минулих готово четврт века улагао још више снаге да кроз рад у култури одржи живо српско биће. Такво прегалаштво се неизоставно наставља и данас. Добитник је бројних признања међу којима Златна значка Културно-просветне заједнице Србије (1996), Плакета Савеза аматера Србије (1997), Повеља “Капетан Миша Анастасијевић“ за богато књижевно и културно стваралаштво (Нови Сад), Повеља “Атанасије Урошевић“ за истраживање културне баштине Косовског Поморавља (Гњилане), Повеља Завичајног удружења “Косовски завет“ за животно дело и многа друга. Замолили смо јединог добитника Вукове награде са простора Косова и Метохије за 2021. годину да за читаоце нашег сајта говори о свом раду у посебним условима.

 Ви сте као књижевник, издавач и културни посленик учинили веома много за српски народ на Косову и Метохији. Колико је било тешко радити у таквим условима какве памтимо?

Увек је било тешко радити у култури. Поред хронична беспарице, српска култура после Другог светског рата је на Косову и Метохији деловала у вишенационалној заједници. За разлику од културе косовских Албанаца, српска култура је имала снажну међуратну традицију као наставак започетих културних дешавања у другој половини 19. века још док је овај крај био под турском владавином, док су Арнаути, како су Турци називали Албанце, своју културу идентификовали са турским господарима. У условима комунистичке доктине, пак, о “равноправности народа и народности“, традиција српске културе је потпуно скрајнута из јавног живота, била пригушена, са циљем да културни живот различитих националних припадности изнова започне развој, практично од нуле. Такви услови су диктирали сасвим другачији ритам. Само један од примера су позоришни аматери Гњилана из међуратног периода који су покушавали да баштине стечена искуства, али се завршавало на томе. С друге стране постојала је недовољна заинтересованост арбанашке младежи за покретање културних активности, док се активност српске младежи спутавала због политичког успостављања потребне равнотеже. Та ситуација се раскравила 1968. године припремом предратног позоришног комада “Панетова љубав“ према пронађеном рукопису месног писца Стојадина Трајића погинулог 1941. у априлском бомбардовању земље, да би проф. др Владимир Цветановић 1972. приредио штампано издање тога рукописа. Та представа о забрањеној љубави двоје младих је подигла цео град на ногама. Омладина косовских Албанаца је тек крајем 1970-тих организовано приступила културним активностима, најпре у позоришту – по угледу на српски ансамбл и уз његову несебичну подршку, и у фолклору, али убрзо делује у атмосфери демонстрација косовских Албанаца 1981. године, када су поставили принцип “националног кључа“ у финасирању и награђивању у области културе у размери 3:1, сходно саставу становништва, а не према квалитету. Таква натезања су трајала до почетка деведесетих, када косовски Албанци под притиском екстремних вођа масовно напуштају институције а радници фабрике. За дивно чудо, српска куилтура се тада ослобађа некаквних стега. Први пут до читалаца долазе репринт издања дела заборављених српских писаца и научника који су стварали за време Османског царства и између два светска рата и друга дела српске културне баштине, а упоредо са тим јавили су се његови настављачи. Успон српске културе прекинуло је бомбардовање наше земље 24. марта 1999. године, да би под НАТО-ом и новом влашћу косовских Албанаца, српска култура била прогнана заједно са српским народом. Културна баштина Косовског Поморавља је веома богата.

 Ви сте дали запажен допринос у очувању културе на овим просторима. Шта бисте издвојили као ваш највећи подвиг када је у питању ваш завичај?

Потпуно сте у праву, наша културна баштина је веома богата. Као што рекох, дуго је била скрајнута од нас. Најпре је 1980. године објављено 10 књига народне књижевности косовских Срба, а почетком деведесетих дела српских писаца Косовског Поморавља Зарија Р. Поповића, Томе Поповића, Стојадина Трајића, академика Атанасија Урошевића, потом књижевника Предрага Цветичанина, књижевног критичара проф. др В. Цветановића и историчара Богомира Станковића и других. Моја генерација је била озарена таквом прошлошћу. Ми смо били дужни да чувамо ту баштину и што је најважније да наставимо тамо где су они стали. Ја сам се нашао у томе да интензивније сакупљам народне лирске песме и обичаје везане за фолклор, за градску народну ношњу, која се знатно разликује од сеоске, за позоришне активности и обнови фестивала косовских позоришних аматера са позиције в. д. директора Дома културе у Гњилану, касније и фестивала аматера Републике Србије. Пре бомбардовања 1999. био сам уредник десетине књига, међу којима “Нешто ми се памет померава“ проф. др М. Златановића са прилозима из мога рукописа као сакупљача лирских народних песама, “Из прошлости Гњилана“ проф. др В. Цветановића, драмске комаде нашег савременика Драгише Поповића Бобија “Газда Костадин – Када Коца“. Припремао сам и књигу за образовни систем која је као приручник за природу и друштво за трећи разред основне школе “Наш крај – Косовско Поморавље“ објавио Завод за уџбенике у Београду почетком 1999. године. Највећи мотив да сачувамо нашу баштину добио сам долаком НАТО-а на Космет јуна 1999. јер је тада започело њено прогонство, уништавање или присвајање. Тада се обезглављени српски народ окупљао у цркви. У њеној порти се лечио, образовао и организовао. Одатле су преко аматерске радио станице потекеле информације Танјугу и Бети о убиствима, киднаповањима и другим злочинима екстремних Албанаца над Србима и Ромима. Поред тога у крилу Црквено народног одбора покренуо сам два часописа и био њихов главни уредник, објавио сам још четири ауторске књиге а као издавач десетину књига других аутора, сакупио и објавио записе етномузиколога и других записивача народних умотворина који су од 1869. у мом завичају истраживали песме и обичаје српског народа, омогућио читаоцима да сазнају шта је све “Цариградски гласник“ објавио из Косовског Поморавља од 1895 – 1909. године, штавише у немогућим условима водио сам изворне певаче нашег краја на саборе у Тополу, Вршцу, Кучеву, Крагујевцу а рецитаторе у Ваљево. Такве активности су смањиле реку избеглица са Космета и оснажиле људе да остану на својим огњиштима.

 У вашој књизи „Кад је Гњилане горело“ записали сте потресна казивања Дабића, Павића, Станојевића, Илића, Ивковића, Цуцкића, Ђорђевића, Живића, Савановића, страдање Перића… Ви сте са вашом породицом такође претрпели насиље у немилим догађајима 17. марта 2004. године. Колико је било тешко прикупити сведочења када се узме у обзир ситуација тог времена, и од каквог значаја су сведочења објављена у овој књизи?

Та књига је документ, сведочанство о страдању у једном дану које су изазвали више хиљада албанских екстремиста, очито веома добро организованих како би Косово било очишћено од српског живља. Сам град је остао без и једног Србина, јер је руља страховито насртала на све што је српско – убијала, газила, палила аутомобиле и куће, прогањала, сејала општи страх. Страшно је како је маса убила професора Перића и нанела тешке повреде његовој мајци, породица Дабић је са тешким повредама избегла смрт из упаљене куће захваљујући једном њиховом пријатељу Албанцу, породица Цуцкић је храбро бранила свој дом. И моја породица је из правог пакла спашена захваљујући америчком мајору Рашу који је на позив своје команде да се повуче, рекао да је потебнији угроженим грађанима. Извукао је мене и породицу из упаљене куће, као и друге породице. Помињем и друге часне Албанце и часне припаднике КФОР-а и УНМИК-а, као и Оца Кирила који је тог дана вештом досетком – лупањем у манастирска звона као да монашко братство потпуно на броју, иако је био сам – спасио манастир Драганац од напада паликућа, а 1999. је зауставио колону трактора у Клокоту и вартио људе у домове. Касније сам сазнао за официра КФОР-а Жака Огара који је спашавао ман. Девич и Кнута Фловика Торесена ман. Грачаницу као и многи други савесни припадници УН-а. Осећао сам обавезу да као некадашњи новинар забележим страдања сваке од 20 и више прогнаних српских породица у том мартовском погрому и разговарао са њима у селима где су евакуисани. То су веродостојне изјаве прогнаних из властитих кућа објављене у књизи. У њима је садржана истина која непосредно износи драматику једног трагичног дана. Значај књиге је не само у да би се памтио зао дан, како се не би никад више поновио, него и као сведочанство да неко у будућности може поставити питање правде за страдале људе и њихову имовину.

Разговор водио Бранко Димовић Димески