Ових дана на зиду мог друга Неше жучна расправа. Неко је поставио стару слику и на њој текст: "Кад продаш њиву Шиптару за 200.000 евра немој да идеш у кафану и наручиш песму Ко да ми отме из моје душе Косово". Ништа ново, патриотизам се одувек мерио новцем. КОСОВКА ДЕВОЈКА ПРВИ ПУТ Презиме Аксић је раширено на подручју Косова и Метохије. Како пише сарадник портала Порекло.рс Александар Аксић Шарко, током 19. века на подручју Косова и Метохије било је популарно и омиљено давати име Акса. Има пуно породица Аксића на Космету и многи од њих нису заједничког порекла. Углавном су у периоду између 1930. до 1960. године мењали старо презиме са новим по претку који се звао Акса, углавном по деди или прадеди. На губљење старих родовских презимена косовско-метохијских Срба утицале су власти, војне, локалне самоуправе, црквене и школске, тако да је у периоду од 1930. до отприлике 1960. године око 60 до 70 одсто косовско-метохијских Срба променило презиме, иако су сви имали стара родовска презимена. Аксића има на Косову у Житињу (општина Витина), у Партешу, Пасјану, Доњој Будриги (општина Гњилане), у Горњем Неродимљу, (општина Урошевац), у Лапљем Селу, (општина Приштина), у Великој Хочи, (општина Ораховац) у околини Липљана, Призрена, Косовске Митровице, Косовске Каменице, Косова Поља, Ђаковице итд. Сви су различитог порекла и сви су имали нека стара друга презимена. Има их расељених по Србији, углавном током 1999. године и касније. Има их у Јагодини, Лесковцу, Краљеву, Крушевцу,Београду, Лазаревцу, Врању, Кладову, Нишу, у Швајцарској, Аустрији итд. Аксића има и у другим крајевима Србије, екс Југославије, који немају никакве везе са Косовом или тек мањи број њих. На пример, у околини Шапца има Аксића, у околини Новог Пазара, Владичног Хана, Новог Сада, Београда, у Бања Луци и Сарајеву, у Славонији у Црној Гори. Непознато је да ли потичу од неких тамошњих породица. Углавном су малобројни. Ја сам рођена 1973. године у планинском селу Одевце, општина Косовска Каменица, округ Косовскопоморавски у којем су живели а и данас искључиво Срби. - Ваш род су Старинци, забележени сте 1931. године. – Старинци (12 кућа, слава Свети Јован). Никада нисте били чифчије, већ сте увек имали своју земљу. Ви сте староседеоци у Одевце по чему Вам је и наденут родовски надимак-презиме. Ви имате сигурно још даљих рођака који носе друга презимена, каже у одговору на моје питање, сарадник портала Порекло.рс Село Одевце је удаљено око 4 км од општинског центра Косовска Каменица. Према казивању мог оца, село је добило струју око 1970. Деца су, блатњавим путем ишла пешице до најближе школе у Великом Ропотову, удаљеном око 5 км. Није било школе, продавнице, пута, поште, амбуланте. Није било ничега. Било је само много вредних породица са доста деце, које су се бавиле пољопривредом и од тога живеле. Лети се радило зими се одмарало. Девојке су маштале о удаји у граду, а момци су после школе одлазили у војску. Након повратка обично би засновали породицу и одлазили. Први талас је био седамдесетих година. Разлози за исељавање нису били националне, него економске природе. Примера ради, село Робовац, удаљено од градског центра око 15 км имало је много више него сва друга села. Разумљиво, у њему је рођен Азем Власи. Тада је било неписано правило да се запошљава један Србин на 10 Албанаца. Политички естаблишмент тога тоба чинили су локални Албанци. У власти су били и Срби, али је њихов радни дан започињао Рилиндјом (оно што је Борба била за Србију, то је за Косово била Рилиндја). Косово је било Социјалистичка аутономна покрајина у саставу Србије, која је, захваљујућим Уставу из 1974. имала све елементе државе. Имала сам две године када смо се доселили у село Адрани, 4 км удаљено од Краљева. Моја породица је кренула од нуле. Имали су 7 ари плаца и вредне руке. Сва имовина и земља и дан данас је непродата јер нема ко да је купи. Нема, нажалост ни ко да ја обрађује. СЕЛО МОЈЕ КРАЈ МОРАВЕ Адрани су лепо, велико село које се годинама шири због миграције и сталног прилива становништва. У Адранима сам одрасла, завршила Основну школу "Драган Маринковић", купала се на Морави, стекла пријатеље за цео живот. Али, ми смо увек били "они с Косова". Знали смо и ми, док смо били мали, да се у школи посвађамо, побијемо, опсујемо. Кад се псује, онако српски, обично страда мајка. Мени је једном јавно упућена посебна псвовка:"Ј.... ти мајку шиптарску". Само једном. Онај ко ми је ову псовку упутио био је нокаутиран. Није се пожалио учитељици, побегао је, осрамоћен, јер га је нокаутирала девојчица. После смо се помирили и мајка шиптарска се није спомињао. Осамдесетих година прошлог века уследио је нови талас исељавања са Косова. Можда је "случај Мартиновић" био иницијална каписла. У Краљево и околину углавном су долазили људи из Пећи и Косовске Митровице. Опет је почело исмејавање због акцента. На Косову би рекли Љуба, у Краљеву Љубо. На Косову би рекли Радету, у Краљеву Раду. Ја са акцентом нисам имала проблем јер сам у Адране дошла са две године. Када сам кренула у Гимназију моје косовско порекло није сметало никоме. А коме да смета, кад је и већина родитеља мојих гимназијалаца дошло од некуд. Правих Краљевчана староседелаца има мало. Дошљака, колико хоћеш. Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Рашка, брдовита краљевачка села (има их више од 50). Сви су они "трбухом за крухом", у потрази за бољим животом дошли у град који је имао Фабрику вагона, Магнохром, Јасен, Електрон, Каблар, Гимназију, две техничке школе, пољопривредну школу са великом економијом, медицинску, економску, трговинску, грађевинско-шумарску школу, Машински факултет, болницу, позориште, музеј, галерије, робну кућу, пијацу (зелену, млечну, кванташку, сточну,ауто). Мојих Косоваца било је доста у Адранима, Краљеву, Рибници, Жичи, Матарушкој Бањи. Временом, сви смо мање више постали Краљевчани. Уклопили смо се у нову средину. Осим мене и мог брата од стрица Зорана, који смо рођени у Гњилану, сва друга деца из друге. а сада и из треће генерације Аксића су рођена у Краљеву (један у Ужицу) и нису били много заинтересовани за Косово. Ја јесам. Редовно сам одлазила и проводила летње распусте. Аксићи су одлазили из свог села пут Краљева, Крушевца, Смедерева, Неготина, Јагодине, Београда, Крагујевца, Алексинца, Ниша... Остајали су само стари родитељи да обрађују своју земљу и да дочекују своју децу. Синови и кћери су им обично долазили у јануару, на славу Свети Јован, унучићи на летњи распуст. Село би једино тад оживело. Славило се, разговарало, дружило. Данас у селу Одевце живи врло мало људи. Бројне куће фамилије Аксић су се, препуштене зубу времена, одавно срушиле саме од себе. Нико их више и не обилази. Од некада бројне фамилије Аксић тренутно у селу живи само једна старица, моја бака-стрина Станика. Посетила сам је пре две године. Сусрет после 20 година. "Хвала ти што си дошла да ме видиш". На моје питање како живи добила сам очекивани одговор:"Добро сам, имам све. Само немам с ким да попричам. Дан некако прође, ноћ је дуга и тешка". Могла је бака Станика да оде код своје деце, има где. Није хтела. Жели да буде у својој кући, жели да иде у нашу Цркву Свете Петке, жели да пали свеће на гроб свог супруга, деда Воје и других предака фамилије Аксић. КОСОВКА ДЕВОЈКА ДРУГИ ПУТ Ја сам сам на Косово вратила након завршене Гимназије у Краљеву. У Гњилану сам живела, у Радио Гњилану радила од 25.јуна 1992. до 10.јуна 1999. Ту сам провела дивних седам година. Уместо Адрани 159 у личној карти је стајало Краља Петра I 100. И у Гњилану сам стекла много пријатеља, познаника, колега. Гњилане је била специфична средина. У граду је живело око 20 % Срба (највећи српски град на Косову) а остатак Албанци и мало Рома. Радила је Фабрика батерија (ИБГ), Дувански комбинат(Данхил, Божур, плави и црвени Холидеј), Фабрика радијатора Југотерм, Гоша, ГП "Биначка Морава", имали смо школе, вратиће, Педагошку академију, биоскоп, успешно позориште и добре глумце, хотел Европа и бројне кафиће, Рукометни клуб Божур, Џудо клуб Партизан који је водио Тоша Денић, Фудбалски клуб Црвена Звезда о ком је давно била репортажа на Телевизији Београд. " Ово је клуб у којем у одбрани играју Срби, а у нападу Албанци". Приватно сам становала код једне предивне жене, Стојане Цветковић, удовице Добривоја Сиринића, која ми је била као мајка. Она у једној соби, у другој Звонко, конобар из хотела. Ускоро смо добили још једног члана, Данијелу, која је 3. марта 1996. себи и мужу подарила девојчицу Зорицу а мени преслатку занимацију. Прве комшије су ми биле Саша и Нена Филиповић. До мог стана била је једна албанска породица, али осим здраво - здраво ја са њима другу комуникацију нисам имала. Поред моје куће живела је једна ромска породица. Били су бучни али фини, чисти људи, код којих сам неколико пута била на кафи и колачима. Остало су сви били Срби: Зубићи, Антићи, Трајковићи, Божовићи, Ђорђевићи, Тонићи, Ивковићи, Васићи, Лакићи, Арсићи, Антонијевићи, Стевићи. Са свима сам кафенисала, играла фудбал са децом на улици, смејала се, дружила, ишла на славу, позивана на породична весеља. Када је организована Прочка пришао ми је мој комшија Срђан Ценка, нагаравио лице и рекао: "И ти си сад наша". Волела сам их све, неког мање неког више. Да ли су они волели мене то они најбоље знају. Више пута је до мојих ушију допро коментар појединаца:"Србијанка, дошла да нашој деци узме посао. Она ради, наша деца седе". Сви Гњиланци, без обзира на националну и верску припадност, имали су још једну заједничку особину. Сви, ама баш сви, и Срби, и Албанци и Роми, су се делили на грађане и сељаке. Ако би Гњиланац оженио девојку са села "оженио сељанку", ако би се девојка са села удала у град "она је селска", ако се градска девојка уда у селу " од жив гре, градско девојче отиде у село". Од 1999. већина Гњиланаца има статус интерно расељено лица. Ко је био ситуиран на Косову, ситуиран је и данас. Ко је живео скромно на Косову, данас живи још скромније. Ко је имао шта да прода, купио је нешто у Србији. Нико се на шиптарске паре није гадио, ни купци ни продавци. И данас, у било којем делу Србије, стамбено се од деведесетих година обезбедио онај ко је нешто наследио или продао. Од српске плате тешко да је могао да купи стан или направи кућу. Могли су то лопови и ратни профитери. За некога је рат, за некога брат. Ја сам у Гњилану остала и након бомбардовања. Испраћала сам колоне војске која се повлачила са Косова, испраћала сам избеглице из Урошевца и Сиринићке жупе, који су се повлачили заједно са војском. У тракторима са оно мало сиротиње што је остало. Они други, богатији, одавно су своје породице сместили у опремљене станове широм Србије. Испраћала сам и колоне добровољце из Србије, добро натоварене. Чиме, то они најбоље знају. У град су врло брзо ушли припадници америчког контингента КФОР- а (маринци са пушкама на готове) заједно са терористима УЧК. Оно што си до јуче гледао на телевизији, сада гледаш уживо. Језиво. Једног дана имала сам незваног госта. Крв ми се заледила у жилама. Мој комшија Љадрин. Није на себи имао униформу УЧК али војничке чизме да. - Немој да се бојиш. Седи кући, не излази пуно док не прође ово лудило. Нисмо дуго разговарали. Није било згодно да ме Срби виде са њим, није згодно да њега Албанци виде са мном. Једном сам му изашла у сусрет. Кад је почело бомбардовање Албанцима су искучени фиксни телефони. Љадрин је је нестао. Једно вече је назвао телефоном у време ваздушне опасности. Рекао је да је у Македонији. Питао је да ли су му живи родитељи и сестра. Сутрадан сам, кад нико није видео, први пут после седам година живљења у тој улици,посетила на кратко своје комшије Албанце и рекла да им је син жив и здрав. Не знам, можда због тога или због нечег другог, и ја сам данас и жива и здрава. Кад се запуцало у мом сокаку, кад су Нешу Антонијевића у Дому ЈНА КФОР и УЧК крвнички претукли ни кривог ни дужног, из улице су отишли скоро сви. Остале су бабе. Газдарица је отишла у Врање, ја код пријатеља Бранке и Зорана Арсића у српско село Шилово, удаљено два километра од града. И уместо да одем у Краљево, док је још могло да се изађе из града ја нисам отишла. Остало сам да браним моје Косово. Гледала сам како Албанци бацају са тринаестог спрата солитера плоче, касете, цд, и све што има везе з Србијом. Одјурила сам до општине у којој су састанчили наши политичари. Ђура, Шандор, Зоран, Младен, Богдан. - Иди, Дацо кући, не може се ту више ништа урадити! Била сам сведок разуларене масе која је срушила споменик Кнезу Лазару. Ја сам са официром америчког КФОР-а, пуковником Скотом, преговарала о моделу покретања програма на српском језику у Радио Гњилану у новонасталој ситуацији. У његовој пратњи сам посетила Радио Гњилане. Села сам за сто за којим сам седела седам година, додирнула телефон на коме је већ била залепљена сличица УЧК, затворила обијена вратанца ормарића са мојим личним стварима које су нестале. Ја сам напустила Радио Гњилане после речи:" Ви Срби треба да схватите да сте веома велика мала мањина". Гњилане сам напустила у петак 13. августа 1999. уз пратњу КФОР-а. Окренула сам се да још једном видим родни град. У даљини се губило Тантино сокаче, позориште, Солитер и празно постоље Кнеза Лазара. То је последња слика која ми је остала у глави. Гњилане више никада нисам посетила. Захваљујући комшији Жико Живићу стигла сам безбедно до Ранилуга, до моје драге пријатељице Слађане Нојић. Сутрадан сам из Врања, са једном мањом путном торбом стигла кући у Краљево. Гардеробу су ми накнадно послали пријатељи после три месеца. Са собом сам сам носила лична документа, нешто гардеробе и албуме са сликама, које сам прво спаковала, још на почетку бомбардовања. У Краљеву су ме дочекали и љутито и срећно. "Сви отишли, шта си ти чекала? Јеси ли одбранила твоје Косово"?Наставиће се

Данијела Аксић - Мирчета

Данијела Аксић - Мирчета, рођена је 1973. године у Гњилану, у Косовском Поморављу. У другој години живота, њена породица се сели у село Адрани, код Краљева, где је завршила Основну школу "Драган Маринковић" и Гимназију у Краљеву, друштвено -језичог смера и стекла звање културолог - сарадник. Неколико дана након дипломирања у краљевачкој Гимназији, враћа се у родни град, заснива радни однос у Регионалној радио станици Радио Гњилане и постаје бруцош Више педагошке академије. У Радио Гњилану са краћим прекидима ради до 10. јуна 1999. године на позицијама спикера, водитеља и новинара информативног програма. Последња је Српкиња која је напустила редакцију Радио Гњилана након доласка КФОР-а у Гњилане и насилног преузимања Радио Гњилана од стране тзв. ОВК. Након безуспешних покушаја преговора са новим руководством Радио Гњилана, уз посредовање представника америчког припадника КФОР-а, о неопходности покретања програма на српском језику у новонасталим околностима, Гњилане напушта 13.08.1999. године у организованој колони под пратњом КФОР-а. По повратку у родитељску кућу, кратко ради као водитељ Радио Мелоса у Краљеву. Од децембра 2001. године живи у Сомбору. Скоро 10 година радила је као новинар информативног програма РТВ Спектар. Током 2007. године била је дописник дневног листа Блиц из Сомбора, 2012. године новинар и лектор часописа за српске исељенике у Аустралији "Култура", а од 2013 - 2015. новинар Сомборских новина. Од 15. јула 2917. године уређује фејсбук страницу и групу Данијелине Приче. У својим текстовима бави се темом Косова и Метохије из лично угла, али и темама из образовања и српске књижевности. Теме: Косово (1973-1975.), Гњилане (1992-1999.), ( Краљево 1999-2001. ), Сомбор (2002- 2015. ) Серијали: ИЗ МОГ УГЛА: О СТАРОСЕДЕОЦИМА И ДОЂОШИМА ( 1973-2015. ) - 9 наставака ИЗ МОГ УГЛА: СРПСКО ОБРАЗОВАЊЕ НЕКАД И САД - УСПОМЕНЕ ЈЕДНЕ МАМЕ (1980 - 2017. ) - 9 наставака ИЗ МОГ УГЛА: ПОСАО У СРБИЈИ - НЕКАД И САД (1992-1999. ) -7 наставака КАД САМ БИЛА МЛАЂАН НОВИНАР ЈААА... (2004-2015. )- 43 наставка Државни посао, Српске железнице некад и сад, Гељам даде, тудуресте, Е мој, Хипократу, Кoлико ви партијских књижица имате, Милојкино писмо, Ој Србијо, међу шљивама, Тито и ја, Земљаци... само су неки од текстова у којима су у фикусу наше нарави. www.facebook.com/danijelineprice