СЕРБВИК МАГАЗИН SERBVIK MAGAZIN
Oкружeнo брдимa Дуњиштe, Цигaнскa Пaдинa кoja сe спушта дo рeкe кoja прoлaзи посред сeлa и уливa сe у Биначку Moрaву. Сдругe стрaнe прoстирe сe oгрoмнa рaв-ницa кoja сe грaничи сa сусeдним сeлимa, смeштeнo je Пасјанe, нajвeће српскo сeлo у гњилaнскoj oпштини, сa oкo 650 дoмaћинставa и 3000 житeљa Сeлo je густo нaсeљeнo и пoдeљeнo нa двa дeлa, нa Лeдинe и Џaдe. Пoстojи и срeдинa сeлa, aли oнa припaдa и jeднoм и другoм дeлу сeлa, ти дeлoви су пoдeљeни нa мaлe, a oнe нoсe нaзивe oд прeзимeнa људи кojи су их нaсeлили или по местима где су живели пре но што су се настанили у Пасјану, нпр. Буjићa мaлa ту живe сaмo Буjићи, Jaнцинa, Шoшинa, Врaњскa, Бaлинци, Кoстићи, Црнкoви, Гужвини,Камишевића,Матропазови и joш мнoгo мaлa и фaмилиja. Сeлo je дaвнo нaсeљeнo и у њeму живe стaрoсeдeoци, нeмa скорих дoшљaкa кaкo oни зoву житeљe из сусeдних сeлa: Влaштице, Вeлeкинцe, Жeгре, Ливoча.Тa сeлa су нaсeљeнa зa врeмe Крaљeвинe и житeљи тих сeлa су углaвнoм дoшли из Лeскoвцa, Врaњa, Сурдулицe и њeнe oкoлинe и рaзли-кoвaли су сe пo oбичajимa нaчину oблaчeњa, гoвoру. Житeљи Пaсjaнa су пoнoсни нa свojу прoшлoст, пoштуjу трaдициjу и трудe сe дa сaчувajу свe штo су нaслeдили oд свojих прeдaкa. Слaвe слaву, свaкa фaмилиja имa свojу крсну слaву, гдe сe мeштaни мeђусoбнo пoсeћуjу, слaвe трajу нajмaњe пo три вeчeри и двa дaнa, свaкa слaвa пoчињe увeчe вeчeрoм и сечењем кoлaчa кaснo у пoнoћ и тaкo сe дoчeкa слaвa, a уjутру дoмaћин нoси други кoлaч у цркву (кoja сe нaлaзи нa крajу сeлa и стaрa je вeкoвимa, гдe сe у њeнoм сaстaву нaлaзи и сeoскo грoбљe. Слaвa сe нaстaвљa у нaрeдних двa дaнa и двe нoћи. Meштaни сeлa сa рaдoшћу слaвe Васкрс, (Велигдан), Божић, гдe сe и зa oвe дaнe спрeмa бoгaтa трпeзa. Рoђaци и приjaтeљи сe мeђусo-бнo пoсeћуjу. У сeлу сe слaви и Прeoбрaжeњe Господње 19. августa. Тo je пoсeбaн дaн, jeр гa слaви цeлo сeлo. Тaкo, дaн уoчи прaзникa мeштaни тj, дeвojкe сeлa мeтлaмa пoмeту свaку улицу, свaкo сoкaчe, a свaкo сe труди дa зa тaj дaн срeди штo бoљe свoje двoриштe, пoчисти кућу, a стaри-je жeнe зa тaj дaн мeсe пoсeбну врсту хлeбa сa пoсeбним квaсцeм кojи сe зoвe нaут. Обичнo jeднa или двe жeнe кoje сe смaтрajу кao нajврeднијe прoизвeду квaсaц зa oвaj хлeб,a oндa га дeлe oстaлимa кoje жeлe дa мeсe. Тaкo тих дана жене ужурбaнo трчe сa увиjeним квaсцeм свojим кућaмa, а и сeлo je живo. Сoкaци су пуни с дeвojкaмa, њихoвим мajкaмa, кoje ужурбaнo или иду или дoлaзe пo квaсaц. Нaђe сe и нeки мoмaк кojи зaгoвaрa дeвojкe. Сви се вeселo смejу и сa рaдoшћу чeкajу сутрaшњи дaн, када дoлaзe гoсти сa свих стрaнa. Зa тaj дaн рoдитeљи свojoj дeци купуjу сву нoву гaрдaрoбу, па нeки бaш из тoг рaзлoгa jeдвa чeкajу сутрaшњи дaн. Тoг дaнa цeлo сeлo миришe нa пржену рибу, jeр je пoст и свaкa кућa спрeмa рибу и пoсaн пaсуљ.Кaрaктeристичнo je зa сeлo Пaсjaнe штo жeнe и сада свакодневно нoсe нoшњу, сaмe je ткajу, плeту и вeзу кoja сe рaзликуje пo квaлитeту изрaдe oд свих oкoлних српских сeлa, Пaртeш, Д.Будригa, Кусцe, Шилoвo, Кoрeтиштe итд. Наставиће се...
Аутор Зорица Шошић Максимовић
БЕЛЕШКА О АУТОРУ Зорица Шошић Максимовић је рођена 1965. године у Пасјану код Гњилана. Објављена дела: Угашена огњишта (збирка прича, 2016) издавачка кућа Прометеј, Нови Сад; Тода (роман, 2017) издавачка кућа Прометеј , Нови Сад; Свадбени обичаји у Косовском Поморављу почетком XX века (монографија, 2019) издавачка кућа Прометеј, Нови Сад, Страдање Босиљке Пасјанске (књига, 2021) издавачка кућа Прометеј, Нови Сад.
Logor Smrti u Karašjoku
Током Другог светског рата, више од 4.050 логораша послато је из бивше Југославије у Норвешку, а према званичним подацима њих 2.398 је изгубило живот.Већина је умрла у пет логора на северу Норвешке. Један од њих је био у Карашјоку
ИЗ МОГ УГЛА: О СТАРОСЕДЕОЦИМА И ДОЂОШИМА КО СМО МИ?
Ових дана на зиду мог друга Неше жучна расправа. Неко је поставио стару слику и на њој текст: "Кад продаш њиву Шиптару за 200.000 евра немој да идеш у кафану и наручиш песму Ко да ми отме из моје душе Косово". Ништа ново, патриотизам се одувек мерио новцем. КОСОВКА ДЕВОЈКА ПРВИ ПУТ Презиме Аксић је раширено на подручју Косова и Метохије. Како пише сарадник портала Порекло.рс Александар Аксић Шарко, током 19. века на подручју Косова и Метохије било је популарно и омиљено давати име Акса. Има пуно породица Аксића на Космету и многи од њих нису заједничког порекла. Углавном су у периоду између 1930. до 1960. године мењали старо презиме са новим по претку који се звао Акса, углавном по деди или прадеди. На губљење старих родовских презимена косовско-метохијских Срба утицале су власти, војне, локалне самоуправе, црквене и школске, тако да је у периоду од 1930. до отприлике 1960. године око 60 до 70 одсто косовско-метохијских Срба променило презиме, иако су сви имали стара родовска презимена. Аксића има на Косову у Житињу (општина Витина), у Партешу, Пасјану, Доњој Будриги (општина Гњилане), у Горњем Неродимљу, (општина Урошевац), у Лапљем Селу, (општина Приштина), у Великој Хочи, (општина Ораховац) у околини Липљана, Призрена, Косовске Митровице, Косовске Каменице, Косова Поља, Ђаковице итд. Сви су различитог порекла и сви су имали нека стара друга презимена. Има их расељених по Србији, углавном током 1999. године и касније. Има их у Јагодини, Лесковцу, Краљеву, Крушевцу,Београду, Лазаревцу, Врању, Кладову, Нишу, у Швајцарској, Аустрији итд. Аксића има и у другим крајевима Србије, екс Југославије, који немају никакве везе са Косовом или тек мањи број њих. На пример, у околини Шапца има Аксића, у околини Новог Пазара, Владичног Хана, Новог Сада, Београда, у Бања Луци и Сарајеву, у Славонији у Црној Гори. Непознато је да ли потичу од неких тамошњих породица. Углавном су малобројни. Ја сам рођена 1973. године у планинском селу Одевце, општина Косовска Каменица, округ Косовскопоморавски у којем су живели а и данас искључиво Срби. - Ваш род су Старинци, забележени сте 1931. године. – Старинци (12 кућа, слава Свети Јован). Никада нисте били чифчије, већ сте увек имали своју земљу. Ви сте староседеоци у Одевце по чему Вам је и наденут родовски надимак-презиме. Ви имате сигурно још даљих рођака који носе друга презимена, каже у одговору на моје питање, сарадник портала Порекло.рс Село Одевце је удаљено око 4 км од општинског центра Косовска Каменица. Према казивању мог оца, село је добило струју око 1970. Деца су, блатњавим путем ишла пешице до најближе школе у Великом Ропотову, удаљеном око 5 км. Није било школе, продавнице, пута, поште, амбуланте. Није било ничега. Било је само много вредних породица са доста деце, које су се бавиле пољопривредом и од тога живеле. Лети се радило зими се одмарало. Девојке су маштале о удаји у граду, а момци су после школе одлазили у војску. Након повратка обично би засновали породицу и одлазили. Први талас је био седамдесетих година. Разлози за исељавање нису били националне, него економске природе. Примера ради, село Робовац, удаљено од градског центра око 15 км имало је много више него сва друга села. Разумљиво, у њему је рођен Азем Власи. Тада је било неписано правило да се запошљава један Србин на 10 Албанаца. Политички естаблишмент тога тоба чинили су локални Албанци. У власти су били и Срби, али је њихов радни дан започињао Рилиндјом (оно што је Борба била за Србију, то је за Косово била Рилиндја). Косово је било Социјалистичка аутономна покрајина у саставу Србије, која је, захваљујућим Уставу из 1974. имала све елементе државе. Имала сам две године када смо се доселили у село Адрани, 4 км удаљено од Краљева. Моја породица је кренула од нуле. Имали су 7 ари плаца и вредне руке. Сва имовина и земља и дан данас је непродата јер нема ко да је купи. Нема, нажалост ни ко да ја обрађује. СЕЛО МОЈЕ КРАЈ МОРАВЕ Адрани су лепо, велико село које се годинама шири због миграције и сталног прилива становништва. У Адранима сам одрасла, завршила Основну школу "Драган Маринковић", купала се на Морави, стекла пријатеље за цео живот. Али, ми смо увек били "они с Косова". Знали смо и ми, док смо били мали, да се у школи посвађамо, побијемо, опсујемо. Кад се псује, онако српски, обично страда мајка. Мени је једном јавно упућена посебна псвовка:"Ј.... ти мајку шиптарску". Само једном. Онај ко ми је ову псовку упутио био је нокаутиран. Није се пожалио учитељици, побегао је, осрамоћен, јер га је нокаутирала девојчица. После смо се помирили и мајка шиптарска се није спомињао. Осамдесетих година прошлог века уследио је нови талас исељавања са Косова. Можда је "случај Мартиновић" био иницијална каписла. У Краљево и околину углавном су долазили људи из Пећи и Косовске Митровице. Опет је почело исмејавање због акцента. На Косову би рекли Љуба, у Краљеву Љубо. На Косову би рекли Радету, у Краљеву Раду. Ја са акцентом нисам имала проблем јер сам у Адране дошла са две године. Када сам кренула у Гимназију моје косовско порекло није сметало никоме. А коме да смета, кад је и већина родитеља мојих гимназијалаца дошло од некуд. Правих Краљевчана староседелаца има мало. Дошљака, колико хоћеш. Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Рашка, брдовита краљевачка села (има их више од 50). Сви су они "трбухом за крухом", у потрази за бољим животом дошли у град који је имао Фабрику вагона, Магнохром, Јасен, Електрон, Каблар, Гимназију, две техничке школе, пољопривредну школу са великом економијом, медицинску, економску, трговинску, грађевинско-шумарску школу, Машински факултет, болницу, позориште, музеј, галерије, робну кућу, пијацу (зелену, млечну, кванташку, сточну,ауто). Мојих Косоваца било је доста у Адранима, Краљеву, Рибници, Жичи, Матарушкој Бањи. Временом, сви смо мање више постали Краљевчани. Уклопили смо се у нову средину. Осим мене и мог брата од стрица Зорана, који смо рођени у Гњилану, сва друга деца из друге. а сада и из треће генерације Аксића су рођена у Краљеву (један у Ужицу) и нису били много заинтересовани за Косово. Ја јесам. Редовно сам одлазила и проводила летње распусте. Аксићи су одлазили из свог села пут Краљева, Крушевца, Смедерева, Неготина, Јагодине, Београда, Крагујевца, Алексинца, Ниша... Остајали су само стари родитељи да обрађују своју земљу и да дочекују своју децу. Синови и кћери су им обично долазили у јануару, на славу Свети Јован, унучићи на летњи распуст. Село би једино тад оживело. Славило се, разговарало, дружило. Данас у селу Одевце живи врло мало људи. Бројне куће фамилије Аксић су се, препуштене зубу времена, одавно срушиле саме од себе. Нико их више и не обилази. Од некада бројне фамилије Аксић тренутно у селу живи само једна старица, моја бака-стрина Станика. Посетила сам је пре две године. Сусрет после 20 година. "Хвала ти што си дошла да ме видиш". На моје питање како живи добила сам очекивани одговор:"Добро сам, имам све. Само немам с ким да попричам. Дан некако прође, ноћ је дуга и тешка". Могла је бака Станика да оде код своје деце, има где. Није хтела. Жели да буде у својој кући, жели да иде у нашу Цркву Свете Петке, жели да пали свеће на гроб свог супруга, деда Воје и других предака фамилије Аксић. КОСОВКА ДЕВОЈКА ДРУГИ ПУТ Ја сам сам на Косово вратила након завршене Гимназије у Краљеву. У Гњилану сам живела, у Радио Гњилану радила од 25.јуна 1992. до 10.јуна 1999. Ту сам провела дивних седам година. Уместо Адрани 159 у личној карти је стајало Краља Петра I 100. И у Гњилану сам стекла много пријатеља, познаника, колега. Гњилане је била специфична средина. У граду је живело око 20 % Срба (највећи српски град на Косову) а остатак Албанци и мало Рома. Радила је Фабрика батерија (ИБГ), Дувански комбинат(Данхил, Божур, плави и црвени Холидеј), Фабрика радијатора Југотерм, Гоша, ГП "Биначка Морава", имали смо школе, вратиће, Педагошку академију, биоскоп, успешно позориште и добре глумце, хотел Европа и бројне кафиће, Рукометни клуб Божур, Џудо клуб Партизан који је водио Тоша Денић, Фудбалски клуб Црвена Звезда о ком је давно била репортажа на Телевизији Београд. " Ово је клуб у којем у одбрани играју Срби, а у нападу Албанци". Приватно сам становала код једне предивне жене, Стојане Цветковић, удовице Добривоја Сиринића, која ми је била као мајка. Она у једној соби, у другој Звонко, конобар из хотела. Ускоро смо добили још једног члана, Данијелу, која је 3. марта 1996. себи и мужу подарила девојчицу Зорицу а мени преслатку занимацију. Прве комшије су ми биле Саша и Нена Филиповић. До мог стана била је једна албанска породица, али осим здраво - здраво ја са њима другу комуникацију нисам имала. Поред моје куће живела је једна ромска породица. Били су бучни али фини, чисти људи, код којих сам неколико пута била на кафи и колачима. Остало су сви били Срби: Зубићи, Антићи, Трајковићи, Божовићи, Ђорђевићи, Тонићи, Ивковићи, Васићи, Лакићи, Арсићи, Антонијевићи, Стевићи. Са свима сам кафенисала, играла фудбал са децом на улици, смејала се, дружила, ишла на славу, позивана на породична весеља. Када је организована Прочка пришао ми је мој комшија Срђан Ценка, нагаравио лице и рекао: "И ти си сад наша". Волела сам их све, неког мање неког више. Да ли су они волели мене то они најбоље знају. Више пута је до мојих ушију допро коментар појединаца:"Србијанка, дошла да нашој деци узме посао. Она ради, наша деца седе". Сви Гњиланци, без обзира на националну и верску припадност, имали су још једну заједничку особину. Сви, ама баш сви, и Срби, и Албанци и Роми, су се делили на грађане и сељаке. Ако би Гњиланац оженио девојку са села "оженио сељанку", ако би се девојка са села удала у град "она је селска", ако се градска девојка уда у селу " од жив гре, градско девојче отиде у село". Од 1999. већина Гњиланаца има статус интерно расељено лица. Ко је био ситуиран на Косову, ситуиран је и данас. Ко је живео скромно на Косову, данас живи још скромније. Ко је имао шта да прода, купио је нешто у Србији. Нико се на шиптарске паре није гадио, ни купци ни продавци. И данас, у било којем делу Србије, стамбено се од деведесетих година обезбедио онај ко је нешто наследио или продао. Од српске плате тешко да је могао да купи стан или направи кућу. Могли су то лопови и ратни профитери. За некога је рат, за некога брат. Ја сам у Гњилану остала и након бомбардовања. Испраћала сам колоне војске која се повлачила са Косова, испраћала сам избеглице из Урошевца и Сиринићке жупе, који су се повлачили заједно са војском. У тракторима са оно мало сиротиње што је остало. Они други, богатији, одавно су своје породице сместили у опремљене станове широм Србије. Испраћала сам и колоне добровољце из Србије, добро натоварене. Чиме, то они најбоље знају. У град су врло брзо ушли припадници америчког контингента КФОР- а (маринци са пушкама на готове) заједно са терористима УЧК. Оно што си до јуче гледао на телевизији, сада гледаш уживо. Језиво. Једног дана имала сам незваног госта. Крв ми се заледила у жилама. Мој комшија Љадрин. Није на себи имао униформу УЧК али војничке чизме да. - Немој да се бојиш. Седи кући, не излази пуно док не прође ово лудило. Нисмо дуго разговарали. Није било згодно да ме Срби виде са њим, није згодно да њега Албанци виде са мном. Једном сам му изашла у сусрет. Кад је почело бомбардовање Албанцима су искучени фиксни телефони. Љадрин је је нестао. Једно вече је назвао телефоном у време ваздушне опасности. Рекао је да је у Македонији. Питао је да ли су му живи родитељи и сестра. Сутрадан сам, кад нико није видео, први пут после седам година живљења у тој улици,посетила на кратко своје комшије Албанце и рекла да им је син жив и здрав. Не знам, можда због тога или због нечег другог, и ја сам данас и жива и здрава. Кад се запуцало у мом сокаку, кад су Нешу Антонијевића у Дому ЈНА КФОР и УЧК крвнички претукли ни кривог ни дужног, из улице су отишли скоро сви. Остале су бабе. Газдарица је отишла у Врање, ја код пријатеља Бранке и Зорана Арсића у српско село Шилово, удаљено два километра од града. И уместо да одем у Краљево, док је још могло да се изађе из града ја нисам отишла. Остало сам да браним моје Косово. Гледала сам како Албанци бацају са тринаестог спрата солитера плоче, касете, цд, и све што има везе з Србијом. Одјурила сам до општине у којој су састанчили наши политичари. Ђура, Шандор, Зоран, Младен, Богдан. - Иди, Дацо кући, не може се ту више ништа урадити! Била сам сведок разуларене масе која је срушила споменик Кнезу Лазару. Ја сам са официром америчког КФОР-а, пуковником Скотом, преговарала о моделу покретања програма на српском језику у Радио Гњилану у новонасталој ситуацији. У његовој пратњи сам посетила Радио Гњилане. Села сам за сто за којим сам седела седам година, додирнула телефон на коме је већ била залепљена сличица УЧК, затворила обијена вратанца ормарића са мојим личним стварима које су нестале. Ја сам напустила Радио Гњилане после речи:" Ви Срби треба да схватите да сте веома велика мала мањина". Гњилане сам напустила у петак 13. августа 1999. уз пратњу КФОР-а. Окренула сам се да још једном видим родни град. У даљини се губило Тантино сокаче, позориште, Солитер и празно постоље Кнеза Лазара. То је последња слика која ми је остала у глави. Гњилане више никада нисам посетила. Захваљујући комшији Жико Живићу стигла сам безбедно до Ранилуга, до моје драге пријатељице Слађане Нојић. Сутрадан сам из Врања, са једном мањом путном торбом стигла кући у Краљево. Гардеробу су ми накнадно послали пријатељи после три месеца. Са собом сам сам носила лична документа, нешто гардеробе и албуме са сликама, које сам прво спаковала, још на почетку бомбардовања. У Краљеву су ме дочекали и љутито и срећно. "Сви отишли, шта си ти чекала? Јеси ли одбранила твоје Косово"?Наставиће се
Данијела Аксић - Мирчета
Данијела Аксић - Мирчета, рођена је 1973. године у Гњилану, у Косовском Поморављу. У другој години живота, њена породица се сели у село Адрани, код Краљева, где је завршила Основну школу "Драган Маринковић" и Гимназију у Краљеву, друштвено -језичог смера и стекла звање културолог - сарадник. Неколико дана након дипломирања у краљевачкој Гимназији, враћа се у родни град, заснива радни однос у Регионалној радио станици Радио Гњилане и постаје бруцош Више педагошке академије. У Радио Гњилану са краћим прекидима ради до 10. јуна 1999. године на позицијама спикера, водитеља и новинара информативног програма. Последња је Српкиња која је напустила редакцију Радио Гњилана након доласка КФОР-а у Гњилане и насилног преузимања Радио Гњилана од стране тзв. ОВК. Након безуспешних покушаја преговора са новим руководством Радио Гњилана, уз посредовање представника америчког припадника КФОР-а, о неопходности покретања програма на српском језику у новонасталим околностима, Гњилане напушта 13.08.1999. године у организованој колони под пратњом КФОР-а. По повратку у родитељску кућу, кратко ради као водитељ Радио Мелоса у Краљеву. Од децембра 2001. године живи у Сомбору. Скоро 10 година радила је као новинар информативног програма РТВ Спектар. Током 2007. године била је дописник дневног листа Блиц из Сомбора, 2012. године новинар и лектор часописа за српске исељенике у Аустралији "Култура", а од 2013 - 2015. новинар Сомборских новина. Од 15. јула 2917. године уређује фејсбук страницу и групу Данијелине Приче. У својим текстовима бави се темом Косова и Метохије из лично угла, али и темама из образовања и српске књижевности. Теме: Косово (1973-1975.), Гњилане (1992-1999.), ( Краљево 1999-2001. ), Сомбор (2002- 2015. ) Серијали: ИЗ МОГ УГЛА: О СТАРОСЕДЕОЦИМА И ДОЂОШИМА ( 1973-2015. ) - 9 наставака ИЗ МОГ УГЛА: СРПСКО ОБРАЗОВАЊЕ НЕКАД И САД - УСПОМЕНЕ ЈЕДНЕ МАМЕ (1980 - 2017. ) - 9 наставака ИЗ МОГ УГЛА: ПОСАО У СРБИЈИ - НЕКАД И САД (1992-1999. ) -7 наставака КАД САМ БИЛА МЛАЂАН НОВИНАР ЈААА... (2004-2015. )- 43 наставка Државни посао, Српске железнице некад и сад, Гељам даде, тудуресте, Е мој, Хипократу, Кoлико ви партијских књижица имате, Милојкино писмо, Ој Србијо, међу шљивама, Тито и ја, Земљаци... само су неки од текстова у којима су у фикусу наше нарави. www.facebook.com/danijelineprice
ШТА ТО ИМАЈУ ЈЕВРЕЈИ И ЈЕРМЕНИ А МИ СРБИ НЕМАМО?
Ближи се 22. април, када се у Србији обележава Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. За разлику од нас Јевреји и Јермени имају место окупљања, док ми место свог окупљања и сабрања немамо, зашто? Право значење геноцида над Србима углавном разумеју Срби у БиХ, Далмацији, Лики, Кордуну, Банији, Срему… Могуће да је наш проблем у Србији у томе што и данас нисмо спознали и схватили геноцид који су доживели наши Срби ван данашњих граница Србије. Као да у такав злочин, таквих размера не можемо да поверујемо, свакако за то велику кривицу сноси комунистички режим и утицај Ватикана и ,,црвена петокрака“ на наше ,,мудре“ политичаре и ,,слуђен“ народ од 1945.год. Ни свет није признао геноцид над Србима као и над Јерменима. Геноцид над Српским народом није признао ни Ватикан, већина у Хрватској као и њихова црква је за канонизацију Алојзија Степинца. Док се ми овде сукобљавамо око броја жртава и о томе мудрујемо… уместо да се окупимо и ујединимо и створимо оно што деценијама нисмо имали, Маузолеј за наше Српско сабрање. Ми Срби немамо ни назив за свој геноцид као што имају Јевреји (Холокауст), Роми (Порајмос) или Јермена за 1915. год. Изгледа да некоме одговара да се и наш геноцид спроводи кроз јеврејски Холокауст, ми морамо да учимо баш од ових народа, који су се на најбољи начин одужили свом народу који је страдао у геноциду. За нас Србе срамно је да маузолеј нисмо већ саградили. Угледајмо се на Јевреје и Јермене који са посвећеношћу чувају од заборава своје жртве. Срамно је да нисмо још смогли снаге да изгласамо у скупштини резолуције о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. Ми Срби морамо да ставимо наш сопствени геноцид који је извршен над нашим народом као приоритет, исто онако како то раде Јевреји и Јермени. Можда зато ми и данас немамо то што Јермени и Јевреји имају. Јевреји имају Јад Вашем. О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Цео свет зна за њихов геноцид широких размера. Они су успели да упознају цео свет са својим страдалаштвом. О њиховом злочину Срби знају више него о сопственом. А шта то Јермени имају, а већина нас и не зна, можда има и разлог, што не знамо? Па ни њихов геноцид није признао свет, као ни наш. Али Јермени свој геноцид вешто преносе са колена на колено, док се ми овде споримо и око броја жртава. Ево што и ми треба да се угледамо на Јермене као и на Јевреје. Спомен комплекс геноцида над Јерменима је званични спомен комплекс посвећен жртвама геноцида над Јерменима, изграђен 1967. године на брду Цицернакаберд у Јеревану. Сваке године 24. априла — на Дан сећања геноцида над Јерменима, хиљаде Јермена окупља се у спомен комплексу како би одали почаст жртвама геноцида. Људи који се окупљају на Цицернакаберду полажу свеже цвеће из поштовања према људима који су погинули током спровођења геноцида. А где се ми Срби окупљамо? Током година, велики број јерменских политичара, уметника, музичара, спортиста, као и верских личности посетио је спомен комплекс. У централном делу комплекса гори „вечна ватра”. Зашто је то тешко да имамо и ми Срби? И наши уџбеници из историје скромно пишу о нашем страдалаштву, као да нас је срамота или имамо проблем да не повредимо свог вековног џелата. Више пута сам писао о томе, о Меморијалним центру за све Српске жртве геноцида. Писаћу и подсећаћу и даље, све док не схватимо да је то од националног значаја за нас Србе, и да без тога нам нема духовног и трезвеног бољитка. Покренуо сам и петицију МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР СВИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА, али изгледа да нас Србе то много не погађа, зато смо и ту где и јесмо. Јасеновац, где је страдало више од 700000 људи, мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и никад не понови. Шта нас то кочи? Новац за изградњу сигурно НЕ. Било би ту великих донација. ПРОБЛЕМ ЈЕ И ШТО СЕ ВАПАЈ ЗА МАУЗОЛЕЈ НЕ ЧУЈЕ НИ ОД НАРОДА СРПСКОГ. Е, СРБИ МОЈИ! Најбоље би било да кренемо сви ми из струке са питањем а шта смо ми урадили да ова истина изађе на видело и уђе у уџбенике? Мислим да по овом питању не сме бити подела… бар да се ујединимо око наших жртава које нисмо успели за више од седам деценија ни да попишемо, немамо ни Меморијални центар за те жртве геноцида… то је страшно за све нас. Потребно нам је јединство… у супротном лоше ће бити по нас! Има наде, свакако је доста боље него што је било, коначно се почело јавно расправљати и причати о геноциду хрвата над Србима. Колико нам је само снаге и деценија било потребно да снимимо филм о Јасеновцу?
Приредио, Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја
Из предговора Поглавље о српским логорашима је можда најмрачније поглавље норвешке ратне историје. Последњи прорачун показује да је из бивше Југославије 4060 људи отерано на робовски рад у Норвешку. Они нису имали права као ратни заробљеници и прилично је произвољно одлучивано да ли ће остати у животу или умрети. Живи учесници тих догађаја, интернирци и норвешки стражари, данас су малобројни. Ово мрачно раздобље наше прошлости требало би у већој мери осветлити како би служило као упозорење поколењима која долазе. Јер данас наши ђаци путују у Аушвиц и друге логоре како би учили о историји, без обзира на то што и ми, овде код нас у Норвешкој, имамо подједнако мучну повест са којом су малобројни упознати. Мало је успомена на судбину која је задесила српске логораше у Норвешкој. Мислим да норвешке власти имају велику одговорност када је у питању приказивање и очување историје, одговорност која је у овом случају нажалост занемарена. Зато је главна намера ове књиге да се Норвешка прикаже као место, Норвежанима непознатог, геноцида. И наши историчари имају посебну дужност када је реч о преношењу ове слабо познате приче о српским интернирцима, и када је реч о Норвешкој као земљи у којој се догодио масакр над овом народном групом. Кнут Флувик Туресен
проф.Ђорђе Бојанић Страдање и Жртве Срског Народа у 20 Веку ,,Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове“ Књига је писана да продре у суштину СРПСКОГ СТРАДАЛАШТВА И ПАТЊЕ. Ово сваки Србин мора да зна, на то нас обавезују убијени и измучени преци. Овом историјском књигом проф. Бојанић свој српски народ чини бесмртним, упркос високо плаћеној цени, јер Србин може да буде срећан само када је здрав и слободан. У вечној тежњи ка слободи наш народ је трагично страдавао од памтивека и остао непокорен. Књига је писана на 152 стране. Издавач; Штампарија ,,СВЕН“ Ниш ISBN-978-86-7746-825-5 Аутор је Ђорђе Бојанић, историчар и главни уредник сајта Српска историја www.srpskaistorija.com
Миливој Војче Трбић 1913-1947 Пелагoнијски Витез Миливоје Војче Трбић рођен је 13 априла 1913 год. у селу Браилово као најстарији син чувеног четничког војводе Василија Трбића. Красила га је изузетна храброст и неустрашива природа. Многе се анегдоте везују за његово детињство. Биле су то безбрижне године све до почетка другог светског рата. Миливоје почетак рата дочекује у Прилепу. Најстарији међу браћом преузма одговорност за своју породицу, због чињенице да је отац Василије морао напустити земљу. Почетак рата обележава улазак Бугара у Прилеп. Након само десетак дана од почетка рата Миливоје добија информацију да га потражују Бугари како би га заробили. Не часећи часа одлучује да са млађим братом Бранком иначе студентом ветерине, крене пут Србије. Уз помоћ железничких службеника се успешно скрива и возом преко Велеса и Скопља успева да безбедно стигне у Београд. Бугари упадују у породичну кућу Трбића и пљачкају је. Ствари које су опљачкали биле су спаковане и послате за Бугарску. Кућа је тотално демолирана. Супруга чувеног војводе Василија и мајка Миливоја одмах је ухапшена од стране Бугара и приведена на испитивање. После вишесатног мучења пуштена је и доноси одлуку да крене пут Србије .Његов стриц, Никола одлази у Крагујевац где га је дочекао Алекса Обрадовић тадашњи председник Крагујевачке општине. Никола добија смештај и посао у Крагујевачкој трошарини. Алекса Обрадовић је помогао Николи Трбићу јер је био у пријатељским односима са Василијем Трбићем, још док су били народни посланици. Међутим, недуго затим Никола је ухапшен на трошарини у Крагујевцу. Немци га приводе и већ сутрадан стрељају. Миливоје који је тада боравио у Крагујевцу видевши да се људи изводе из кућа и воде на стрељање успева да се извуче из Немачког обрућа. Док се кретао према Јагодини упада у замку и тако на нишану немачких митраљеза који су били постављени на тенковима. Немци су пуцали а Миливоје увидевши да ће бити убијен ,баца се на земљу потрбушке и раширивши руке одаје утисак смрти. Чекао је да тенкови прођу поред њега. Остаје жив и креће ка Лапову. Из Лапова затим за Београд. Стигавши у Београд и после разговора са најближима а вођен чињеницом шта се све издешавало у Крагујевцу и широм Србије, одлучује да се придружи четницима и крене пут шуме, јер не жели да га немци заробе и убију. С'обзиром да је у војсци служио род коњаника и изузетно је јахао, што је указивало је и на његову неизбежну храброст и умеће. Убрзо по повратку у Македонију сусрео са Воиславом Сајковићем. На састанку присуствују такађе , Васил Јаневски,Михајло Андрић, Раде Димевић, Боге Жупан, Тоде Георгиески и др. Овим је и порврђено формирање четничког покрета који ће деловати у Прилепском региону и Азоту. Миливој „Војче" Трбић даје наређење да се морају мобилизирати сви војни обвезници Војске Краљевине Југославије. Циљ и окупљање треба да буде очување србског идентитета и обнова Краљевине и скори повратак Србског Краља у Отаџбину. Подршка Трбићу у његовој истрајности стиже и од Горског штаба са седиштем у селу Оруглица код Лесковаца. Горски штаб је управо задужио Сајковића да пружи сву неопходну помоћ Трбићу. По завршетку успешног формирања четничког покрета у Прилепском крају Трбић и Сајковић крећу на подручје Азота и ка Велешком крају како би тамо формирали четнички покрет. Након свих предузетих активности и успешног формирања првих јединица у подручју Азота они се враћаују на подручје поречког краја. Бугарске окупационе снаге дознавши за активности четничког покрета на простору Прилепа и околине покрећу велика хапшења и убиства часних домаћина за које су бугари имали индиција да подржавају четнички покрет и Миливоја Трбића. Принуђени да се бране Миливој и његови четници задају тешке ударце Бугарима. Припаднике под командом Миливоја Војче Трвића народ је ословљавао као Војчевци.Организују свакодневне оружане нападе. С' обзиром да је у покрету било и обучених војника за саботеже минама, било је много успешних акција. Поред Миливоја у вођењу и командовању покретом истичу се Воислав Сајковић, Михајло Андрић, Милан Савић, Атанас Босковић, Миломир Лепојевић, Божидар Лесевић и остали. Након постигнутог успеха и великог одзива Миливоје сазива и организује покрет отпора на целој територији Jyжне Србије дансње Македонје. За командате именовани су следећи официри и то по областима: За област Кичева именован је Марко Милановић, Софроније Златић Цоле је именован за команданта Брода, Душан Стефановић за команданта Тетова. Кузман Јовановић командат Гостивара и околине као и Стефан Гинић И Воислав Сајковић командати Прилепа и околине. Преко радио станица одржван је контакт са главним Горским штабом бр 110. У Поречу и околини се констатује велики број људи који приступају четничком покрету, такође ништа мањи одзив није ни у селима Рилево, Зрзе, Маргари, Ропотово, Долгаец, Стровја, Сллепче, Браилово и Секирци. Овим се потврђје чињеница да долази до успешног формирања покрета који за основу свог деловања има подршку идеји монархије Краљевине и Србском национу. Миливоје Војче Трбић је именован за команданта Вардарске војне области. Он стиче велику популарност и поверење на целој територији јужне Србије,Македоније. Толика је била изражена свест у србски национ и љубав према монархији као и Отаџбини да је прилепски крај такође познат и као Србска шумадија. Аутор: Бранко Димески Пелагонијски Витез
SERBVIK MAGAZIN